Врхунски геније Леонардо Да Винчи

Пише: Војислав Гледић

На данашњи дан, 15. априла1452. Рођен је Леонардо да Винчи италијански сликар, вајар и градитељ. Цртао је људе, биљке, животиње, проничући у бит њихове структуре и физиономије.

Рођен је 2. маја 1519.  преминуо  је у Француској у граду Амбоаз,  у замку Кло-Лисе, Леонардо да Винчи, универзални геније ренесансе, при чему је  у складу са његовом последњом жељом, његов ковчег  пратило 60 просјака; сахрањен је у капели замка Амбоаз.

Леонардо да Винчи је ненадмашни умјетник, истраживач и стваралац у многим областима и улази у круг најзначајнијих и најпознатијих људи у историји. Он је истовремено врхунски сликар, свестрани научник оригинални проналазач, изванредан конструктор и инжењер, као и проницљиви и грандиозни мислилац који је искорачио из времена у коме је живио. Готово да нема теоријске и практичне дјелатности времена у коме је стварао да му овај свестрани геније није дао упечатљиви допринос. Изузетно обдарен и безмјерно знатижељан, он је читав свој племенити живот посветио узвишеном циљу проучавању свијета и живота које је требало и на адекватан умјетнички начин обликовати и представити.

Леонардо је изградио и развио један посебан и њему својствен начин сликања назван „сфумато“ (измаглица, замагљеност), због чега приказани ликови имају необичну физиономију која садржи елементе загонетности, расплинутости и продуховљене астралности. Виртуозном вјештином и изузетним осјећањем за топлину и изнијансираност  боја, овај генијални сликар је остварио изванредне прелазе и колорит полусвијетла и полусјенки. Посебно је тај свој поступак примјењивао приликом обликовања усана и у дочаравању погледа, односно очију као најизразитијег детаља на његовим портретима. Загонетни осмијех његове Мона Лизе, најпознатијег и најславнијег потрета у историји, вјековима зрачи и плијени посматраче неком узвишеном продуховљеношћу и тајном недоречености.

Леонардо је живио и стварао у преломном и бурном историјском периоду ренесансе када се завршавао средњи вијек и уједно стварали услови за изградњу нове епохе историје. У том значајном периоду свеопштег духовног и материјалног препорода, у току друге половине 15. вијека и у прве двије деценије 16. стољећа, у Италији се јавља читава плејада генијалних људи. Били су то универзални ствараоци, знатижељни истраживачи, велики предузимачи и градитељи, који су дали изванредно позитиван допринос свим областима науке, технике, умјетности и филозофије. Теолошки и догматски начин размишљања, којега је снажно подржавала Католичка црква, још увијек је била званична духовна и идеолошка основа друштвених односа. Ипак, нова историјска клима је узимала све више маха и постајала све изразитија и погоднија за развој свих теоријских и практичних дјелатности.

Леонардо припада том преломном периоду европске цивилизације и културе. Он је, заправо, најеклакантнији примјер универзалног прегаоца који се с подједнаким успјехом бавио свим тадашњим областима. Тада није било још увијек јасне подјеле између појединих области науке и технике, нити јасне границе између филозофије и науке, као ни између умјетничког; стваралаштва и разних градитељских. и других практичних подухвата. Требало је претходно сакупити огроман емпиријски материјал, обавити многобројна појединачна истраживања у разним областима, па тек потом то знање систематизовати, проучити и коначно математички уобличити и повезати. За тај тежак и сложен задатак било је потребно неколико стољећа и генерације великих истраживача који су смјело и постепено изграђивали нови поглед на свијет и изграђивали нову слику модерних наука. Један од најважнијили утемељивача и претходника на том величанственом историјском путу јесте и славни Леонардо да Винчи.

За Леонарда је природа представљала огроман океан неистражене истине коју је требало, посматрањем и проучавањем, постепено откривати и стављати у службу човјека. За њега је природа представљала непресушно врело за проницање у многобројне тајне које су још увијек тада биле непознате. Природа је била, са својим безмјерним могућностима и потенцијама, још увијек неиспитану и непрочитану књигу, огромно подручје за научно-истраживачки рад. Леонардо је пажљиво проучавао све што се чулима могло запазити, при чему је настојао и да проникне у суштину свих појава. Непрекидно је пратио свијет око себе, помно биљежио и цртао уочене појаве и тежио да обухвати цјелину свијета. У бескрајном и разноврсном мноштву разних појава и процеса, који се непрекидно смјењују у објективној реалности, треба откривати правила и принципе на основу којих се све то дешава.

Посебно мјесто у свестраном Леонардовом истраживачком раду представља проучавање човјековог тијела. Он је један од првих научника доба ренесансе који је почео систематски и непосредно да испитује анатомски и физиолошки састав човјековог организма. У почетку га је анатомија интересовала у оквиру његовог сликарског и вајарског рада, али је касније своју пажњу усмјерио на стручно проучавање. Увидио је колико је та област била запостављена, односно колико је била препуштена погрешним и застарјелим учењима која су потицала још из старог вијека. Велики ауторитети у медицини тада су били старогрчки љекар Хипократ и каснији римски писац Гален. Међутим, та учења су била догматизована и канонизована што је Леонардо добро увидио када се детаљније позабавио том облашћу.

Да би се боље упознао са саставом човјековог тијела, било је неопходно да врши непосредна испитивања користећи искуствену методу. Стога је потајно вршио сецирање лешева, при чему је у току живота, како је то касније сам навео, извршио око тридесет обдукција. У ту сврху је користио љешеве људи разних старосних доба, од дјечјег узраста до једног старца који је имао преко стотину година (код којег је испитивао и везу између „духа и тијела“). Увидио је колико је тадашња медицина била далеко од стварности, колико је био негативан утицај цркве и њене забране сецирања љешева (да се не би тиме вршило скрнављење људског тијела), па је стога самостално кренуо путем експрерименталне методе.

Да би боље упознао људско тијело, посебно анатомски састав појединих унутрашњих органа, Леонардо је био принуђен да користи нове, њему својствене методе. Требало је,, прије свега, обављати веома деликатно сецирање, пажљиво уочавати сложени сплет унутрашњих дјелова и крвних судова. У том смислу је почео да користи и једну специфичну методу цртања појединих органа користећи четири цртежа начињених из посматрања са различитих страна.

Да би постигао одговарајућу пластичну и изузетно успјелу визуелну представу појединих унутрашњих органа и дјелова тела, Леонардо је искористио већ разрађену методу коју су користили њему савремени грађевински стручњаци. Они су израђивали планове нових грађевинских објеката, посебно зграда, тако што су пратили одговарајуће техничке нацрте на основу којих су извођачи могли тачно и прецизно да направе замишљену зграду или неки други објекат. Показало се да се та метода у Леонардовим рукама могла изванредно корисно употребити за дубље и детаљније упознавање дјелова човековог тијела. Ту методу је, такође, примјењивао и приликом испитивања унутрашњег склопа тијела и функционисања његових органа код појединих животиња.

Леонардо је, на примјер, установио да је срце сачињено од четири коморе, утврдио њихову повезаност, а такође измјерио и њихову запремину. Посебно се интересовао како настаје говор, како се образује звук у човјековом грлу (као и код неких животиња), а потом на који начин долази до формирања различитих гласова и какав утицај на то имају поједини дјелови грла и устију. И шире од тога, Леонарда је много интересовала акустика па су његова проучавања у том домену представљала пионирски подухват у оквиру заснивања ове значајне области физике.

Посебно га је интересовао састав човјекових гениталних органа, њиховог анатомског облика и физиолошке функције које се у њима одвијају. Много се интересовао за испитивање аналогије и хомологије између мушких и женских органа. Утврдио је многе веома значајне појединости у вези са изгледом, обликом, величином и другим особеностима, при чему је увијек посебну пажњу усмјеравао на детаљно разумијевање функције појединих човјекових органа. Установио је и везу између човјекових удова и изгледа и функције ногу код појединих кичмењака.

Леонардо је изванредно много волио животиње које је не само цртао на појединим својим платнима него је испитивао и њихово анатомско и физиолошко дјеловање. Нарочито  је волио коње и птице па је ове животиње посебно проучавао. О коњима је намјеравао чак да напише и посебну научну расправу, а птице су га интересовале јер је настоја да конструише летећу направу способну да се помоћу ње човјек вине у ваздушне висине. На том пољу је Леонардо начинио читав низ генијалних открића и конструкција, али авион није могао да направи јер још нису били сазрели технички услови за стварање одговарајућег механичког погона. Тек четрсто година касније, када су начињени први мотори са унутрашњим сагорјевањем, било је могуће конструисати летећу направу способну да се уздигне и полети.

Цртежи, шеме, планови и конструкције које је Леонардо начинио били су потпуно исправни и далековиди. Он је добро простудирао начин на који птице користе вјештину летења, при чему је установио функцију сваког дијела птичијег тијела, посебно крила и репа. Измишљао је авионе, дакле летилице сачињене од тврдог материјала, а дао је и нацрте падобрана, једрилице и чак хеликоптера. Изгледа да је један његов сарадник, познат под именом Заратурста, извео и први практичан лет који се, нажалост, неславно завршио и оставио тешке посљедице по првог летача. У опису падобрана дао је тако проницљиву формулацију да она, представља потпуно научно и технички остварљиву могућност прављења поузданог средства за безбједно спуштање кроз ваздух са било које висине.

Проширујући своја испитивања анатомије и физиологије и на подручје биљака, установио је читав низ изузетно значајних запажања и открића. Први је открио закон формирања жилица у листу биљака, као и начин бочног разгранавања дрвета. Установио је, поред многих других чињеница да се поједине побочне гране стварају под утицајем тачно утврђених узрока. Лишће се формира у облику спирале, дакле посебно се обмотавајући око стабла, како би били што погодније и боље изложени сунчевој свјетлости. Током сваке протекле године се ствара посебан концентрични круг у попречном пресјеку дебла познат под именом год. Тиме се, уједно, може лако одредити и старост посјеченог дрвета. Проучавао је, поред дјеловања Сунца, још и утицај других фактора: ваздуха, воде, слојева тла и друге дјелотворне чиниоце.

Леонардо је претеча проучавања готово читавог знања које се касније, након велике епохе ренесансе, почело веома брзо и свестрано обрађивати и међусобно повезивати. Овдје ћемо се укратко осврнути само на прегледно и језгровито набрајање онога што је најважније у раду овог универзалног генија ренесансе. Један је од оснивача механике, при чему је антиципирао два основна Галилејева и Њутнова принципа, и то инерције и акције и реакције. Чак се други принцип и практично примјењивао када је детаљно проучавао начин испаљивања, кретања и путању топовских ђулади. Приликом сваког испаљивања долази до трзања уназад оруђа из којег се врши испаљивање. Детаљно је проучавао и друге проблеме у оквиру балистике, као и осталих области ратне вјештине.

Астрономија и астрографија су га интересовале не само као наука него и као важна подручја које су му давала обиље материјала за осмишљавање посебних приредби које, је он припремао као режисер и сценограф. Био је познат и веома уважаван као способан умјетник за припремање изузетно ефектних представа организованих поводом неких важних догађаја код господара код којих је био ангажован. Често је приказивао кретање планета и звијезда, давао ефектне приказе небеског свода и појава на њему, при чему су често људи као глумци били инкарнација небеског кретања. Прије Коперника је записао: „Сунце се не креће“ што је, заправо, темељни принцип хелиоцентричног система свијета. Ипак, ту генијалну мисао овај свестрани ум није даље разрађивао. Слично је било и са безброј других његових идеја, мисли и антиципација које су разасуте по великом броју Леонардових биљежница.

Генијални стваралац је, наиме, имао обичај да са собом увијек носи једну биљежницу у коју би уносио све оно што је сматрао за вриједно да се сачува. Зато су његове биљежнице препуне најразноврснијих цртежа, шема, скица, крокија, конструкција. Уз цртеж се понекад налазе и одговарајуће забиљешке које нису увијек стриктно везане за оно што је на њему приказано. Ту се могу наћи разна узгредна запажања, напомене, подсјетници. Уз веома стручна, каткада и филозофски срочене напомене, могу се видјети и разне маргиналне примједбе које су забиљежене како би великог маестра подсјетиле на текуће обавезе.

Од изванредног значаја су Леонардови радови из оптике. Ова област науке га је веома много интересовала. Као сликар је помно испитивао утицај и дјеловање појединих боја, њихову везу и склад, како би његове слике биле што љепше и умјетнички боље. С друге стране, свјетлост је појава која има изузетно значајан утицај на човјека и све животиње. Очи су, наиме, најважнији орган помоћу којих човјек стиче сва сазнања о објективном свијету. Проучавања која је обављао у оптици показују са колико оштроумности, минуциозности и поуздања је уочавао многе изузетно значајне појединости. Код њега се тешко може направити разлика између свестраног истраживања оптичких појава (као и других) усмјерених на научно проницање у њихов смисао и на улогу који она имају у његовом умјетничком стваралаштву. Леонардо је у том погледу јединствена појава у историји јер су код њега на изузетно складан и органски хармонични начин повезани наука и умјетност и тај склад представља једну симбиотичну цјелину.

У области статике и отпорности материјала дао је читав низ изванредно значајних запажања и открића. Интересовали су га сви проблеми статике, посебно они који се односе на стабилност монументалних грађевина и робусних објеката. Стога је испитивао услове стабилности и утицај који на велике објекте имају вертикалне и хоризонталне (попречне) силе. Велике куполе, које су се тада градиле и у чијој је изградњи учествовао и сам Леонардо, представљају веома сложен грађевинско-статички проблем. Управо се ту јављају отпорне силе у облику реакције као равнотежа сили Земљине теже. Отуда и велико интересовање овог научника за ту врсту силе и начин њеног дјеловања. Проучавао је проблем какве се силе јављају у сводовима и стубовима на какав се начином могу уравнотежити активна дјеловања којима су изложени разни конструктивни елементи код великих грађевина.

Леонардо је био посебно чувен као изванредан стручњак за хидроградњу. Бавио се практично проблемима изградње многих канала, рјешавањем питања наводњавања и одводњавања појединих мочварних области сјеверне Италије. Био је укључен у прокопавање појединих великих канала, као и око рјешавања акутних питања мелиорације и санације многих мочварних области. У том послу се овај свестрани стваралац показао као изванредан стручњак способан да изведе и најкомпликованије планове и радове. Његово ангажовање око изградње корита канала Мартезини, као и градње многих устава у облику степенастих каскада, представљају дјело достојно да овјековече овог инжењера и да није ништа друго направио. Међутим, Леонардо је био укључен и око регулисања ријеке Арно и прокопавањем канала којима су повезана пловним путем многа мјеста кроз која протиче ова ријека.

Живећи у веома бурно и ратом испуњено вријеме ренесансе у Италији, која је била распарчана на многе државице, Леонардо је био ангажован као изванредно оштроуман и плодан проналазач, конструктор и инжењер на војном плану. Измислио је и конструисао разне војне направе, посебно ратна средства и оружја, због којих су га изванредно цијенили многи владари и војсковође. Измислио је разне типове топова и других бацача, бомби и ђулади, топове у облику оргуље за симултано (истовремено) испаљивање ђулади, као и низу у облику револвера, дакле као цилиндричне нанизане цијеви за сукцесивно испаљивање пројектила. У његовим цртежима се могу видјети разна оклопна возила, (тенкови) наоружана разноврсним бојним средствима, способна да уђу у позадину непријатељских редова.

Посебно се бавио питањем изградње мостова, и то оних који су се могли брзо и ефикасно монтирати и преносити. Правио је нацрте, а вјероватно и неке од њих, и практично реализовао, мостова који су представљали право чудо иновације и технике тога времена. Леонардове направе за савлађивање разних утврђења задивљују својим борбеним и техничким појединостима. Правио је разне нацрте за израду пловила способних да се супротставе великој ратној морнарици. Измислио је и подводни начин пловљења, посебан тип подморнице, као и одијела и опрему за дужи боравак под водом. Дао је низ нацрта за израду бродова аеродинамичког облика, најчешће у облику рибе, како би се лакше и брже кретали кроз воду.

Леонардо је написао велики број басни и легенди које показују његов изванредан смисао и за литерарно стваралаштво. Иако је за себе скромно говорио да је човјек без литерарног образовања, овај свестрани геније је био један од најобразованијих људи времена које је, и иначе, представљало доба свестраног духовног и материјалног развоја. Веома лијепо и занимљиво је приповиједао о било којој теми, али се посебно истицао својим изванредно промишљеним и мудрим разматрањима из филозофије и тешких научних питања. Саговорнике је плијенио својим благим, дивним и конструктивним излагањима. Био јер такође изванредно музички надарен и образован, при чему је мелодије на својој флаути или лири изводио на себи својствен начин, уз обилату помоћ импровизације. Лијепим гласом и дивним стиховима знао је да слушаоце просто опчини и држи у стању занесености и продуховљене топлине.

Своја свестрана и веома проницљива научна разматрања Леонардо је заснивао на коришћењу математике. Сматрао је да се само оне науке које у својој суштини имају математичку позадину могу сматрати довољно значајним и поузданим областима људског знања. Он је као велики умјетник био упућен на коришћење математичких правила, од пропорција, перспективе, примјени сјенки и обриса, па до проучавања естетско-геометријских услова за обликовање изванредних композиција.

Математика је за овог генија имала изванредно велики значај у свим областима, дакле не само као неопходно средство за умјетничко стваралаштво. Помоћу математике се могу разматрати природни процеси и тумачити многобројне природне појаве. Требало је, стога, добро упознавати ову област знања и настојати да се она примјењује на адекватан начин у свим области, посебно приликом објашњавања и тумачења природе и њених бесконачних начина испољавања.

У области геологије је први установио да је наша планета имала бурну и дуготрајну прошлост. То се јасно могло видјети на појединим локалитетима на којима су се могле наћи шкољке и други фосили који потичу из мора, а налазе се далеко од морске обале. Тако су се, на примјер, у појединим регијама у Италији могли наћи необични фосили који су несумњиво показивали да је ту, на том копну, некада било море у коме су живјеле многобројне врсте чији фосилизовани остаци су тада  несумњиво свjедочили  о тој необичној чињеници.

И као метеоролог Леонардо је ударио прве темеље овој науци. Бавио се проблемом ваздуха, уочио низ његових особина, правио разне моделе који су користили особине ваздуха. Пењао се на високе планине и проучавао разне ефекте у атмосфери. Дао је правилно објашњење зашто настаје она карактеристично плаво азурна боја које се може видети када се посматрају удаљени предмети. Мјерио је брзину вјетра и настојао да открије законитости које владају у тој науци („науци о вјетровима“, како је Леонардо називао не само метеорологију него и проблем лета и понашања кретања хица кроз ваздух). Проучавао је, најзад, и кретање воденог млаза како би установио математички облик те путање. То му је користило и у другим областима, посебно у његовим студијама кретања топовских ђулади.

Леонардо је, иначе био изванредно лијепог и достојанственог стаса, складан, лијеп и веома углађен. Држао се грациозно. Носио је ружичасти огртач, који је био дугачак до кољена, при чему је увијек сам давао нацрте за његов крој. Носио је дугу косу и браду, биле су лијепе и коврџаве, увијек његоване и добро обликоване. Коса му је прелазила преко рамена, а брада му је падала до половине груди. Имао је веома топао, проницљив иако нешто кратковид поглед. Лице му је било пријатно, ведро и доброћудно, а глас му је био милозвучан иако нешто височији од уобичајеног. Био је изузетан саговорник, али је највећи и најдубљи дио себе чувао и никада га није јавно износио било у непосредном разговору или приликом прављења безбројних забиљежака у његовим многобројним биљежницама.

Леонардо представља јединствену појаву не само ренесансе и хуманизма, времена које је дало многе геније у разним областима, него и у читавој досадашњој историји. Он је подједнако велики као теоретичар, практичар, умјетник, конструктор, мислилац, истраживач, речју, као свестрани геније који зрачи неком неодољивом и лепршавом свјетлошћу животворне и блиставе снаге истраживачког полета и умјетничког заноса. Тежио је савршенству у свему што је ради, настоја да кроз конкретне, ликовно уобличене форме искаже вјечитост и савршенство. Та племенита и човјеку увијек недостижна, али инспиративна тежња, подстицала је Леонарда да се узвиси до ненадмашних висина са којих сјаји љепотом, снагом и дубином ума и дјела за све будуће генерације.

Прочитајте ЈОШ:

Јавна отмица великог Србина: Народ који поштује своје велике људе, сам је за поштовање!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: