Вријеме смрти

Пише: Емило Лабудовић

Отишао је Дијего. Велики маг „најважније споредне ствари на свијету“, човјек који је на терену био бог а ван њега вјечити бунтовник и роб својих навика, демона и порока, ујединио је свијет у болу. Од обичних људи, фанова и фанатика, сабораца и саиграча, ривала које је головима и дриблинзима ојадио, до највиших државних адреса, сви су на његов одар, смјештен у владину палату Аргентине, што је почаст коју ни један фудбалер прије њега није доживио, „приложили“ искрену сузу и жал за незаборавним плесачем на травнатим позорницама широм свијета. Чак су и ови моји којима је фудбал (моја баба га је, мрштећи се, звала: „опет тај залудни фулбен“), као и све друго што није везано за рад, зној и муку, био само занимација доконих, чули су за Дијегову смрт и жао им је човјека. А у сјенци те планетарно болне смрти, из дана у дан, из сата у сат, ништа мање планетарно, „тихо, без гласа, одлазе некуд неки драги људи, гдје, а гдје“, како би то некад отпјевао Жељко Бебек. Одлазе најприје у статистику, у црни попис „црних књига“, у штуре бројке новинских наслова и ударних телевизијских вијести. Без имена, без адресе, без опијела, без последњег стиска руке најближих, „у најјужем кругу породице“, селе се у сузе и успомене. Баук смрти кружи свијетом, црна чума слична онима које су у вјековима за нама косиле и у снопље слагале милионе живота, опет збира свој ужасавајући биланс. А свијет, још увијек немоћан да се одупре и заустави пошаст, помирен са неизбјежним, ћути и трпи.

„Човјек је животиња која се на све навикава“ рекао је Достојевски, као да је антиципирао вријеме које живимо. Једна смрт као Дијегова, смрт као последица неке катаклизме, пада авиона, потонућа брода… изазива оправдани ужас и планетарни ламент. Свеједно је ли ријеч о скоро двије хиљаде потонулих са „Титаником“, стотину погинулих у црногорском земљотресу, пар стотина жртава са падом авиона…. насловна је вијест а реакција је унисона: шок, запрепашћење и општа жалост. На хиљаде мртвих које корона дневно односи широм планете само су статистика. Ништа мање црна, ништа мање ужасавајућа, али само статистика и ствар која се тиче само оних који су њоме директно погођени. И све подсјећа на онај чувени експеримент са кувањем жабе. Ако жабу убаците у кључалу воду она ће искочити, ако је ставите у хладну па је постепено загријавате жаба ће се привићи и – скувати. Навикнуто на свакодневно умирање, човјечанство се понаша на исти начин. Јер, да поновим дефиницију Достојевског: „човјек је животиња која се на све навикава“, а смрт је подношљива све док не закуца на наша врата.

Управо та свикнутост, та свакодневност појединачног умирања без обзира на коначни збир, самозаборав да је смрт која се дешава негдје и неком тамо, представља и највећу опасност за човјечанство. Чак ни чињеница да у свијету укупно дневно умире више него у било којем ратном сукобу у историји цивилизације изгледа да није довољно убједљива да се у овом беспоштедном рату са подмуклим непријатељем заузме одбрамбени положај. Да се укопа у најдубљи шанац изолованости и дистанце и причека да душманин изгуби снагу. Да се коначно схвати да „специјалне одбрамбене јединице“ у лику љекара и медицинских сестара, колико год биле упорне и истрајне, нијесу довољне за одбрану. Јер, ово је рат без правила ратовања, без линије фронта и позадине, рат у којем су пријатељи и најближи – најљући „непријатељи“! Рат у којем пуца са свих страна, рат којем нема поређења. „Рат (онај прави) је био бољи“, рекао би чувени Буле, Мкодраг Булатовић, јер се у овоме ни његов Грубан Малић, „херој на магарцу“, не би снашао.

Свијет се, у дугом мимоходу, са тугом која приличи, опрашта од славног Дијега. Комшију Игора, жртву короне, данас је испратило свега нас троје, у сумрак, као да се кријемо, задржавајући се тек колико се морало. И сва туга, туга која приличи једном дивном рођаку, пријатељу и комшији, туга која је могла васиону да испуни, стала је у нешто мало суза које је студени сјеверац који, као што знаш, вазда дува на Улици смрзавао у леденице. Јер, човјек се на све навикава.

Ноћ је, и хладно је. Свијећа, коју једнако палим и за Дујегову и за Игорову душу, дрхти и смрзава у оку заједно са заосталом сузом. Хладно је у души и око ње, хладно толико да ум смрзава. Напољу пада слана и бијелим велом вјенчава природу, спремајући је за зиму и вријеме свеопште смрти. Али, та смрт је само привремена и прољеће ће опет да све пробуди и оживи. Из ове смрти која без милости изједначава планетарног Дијега и локалног Игора, нема повратка. И зато се, коначно, ваља уозбиљити, стиснути зубе и истрпјети. Навићи се на околности и прилагодити им се највише што се може и умије, јер залуд је јуришати на вјетерњаче. И зато, не мршти се на све што је на списку одбрамбеног арсенала јер сва је сила, па и ова коронина – за времена. Само је смрт, и кад је „непровјерена гласина“, безвремена и ванвремена.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: