Вријеме срама: Миго и обелиск

Славољуб слави обелиск подигнут (како читамо на порталу којег, ваистину, немам намјеру рекламирати, стохиљада и један разлог имам за то, а и срамота је словити о таквом порталском, објективном информисању, и бла бла бла…) у част историје црногорског прегалаштва ка метафизичком слободарству у ондашњим временима смрти, јада и свакојаког состраданија – поручује разговором тројац: Миго, Принц и Димитрије.

Петровићи бијаху вертикална лоза (кроз коју још струјаху изванебесније честице), која се са хиљадуструком тамом тукла прса у прса. Бијаху то лебдећи бојеви у којима је овај коротни камен третиран као ништа мање до наставак оживљеног оружја који из њега би исклесан. Голоруким вуцима са пелином под језиком, све бијаше оружје: љесков прут, змајева коприва, панцир вуна… Бијаху то, дакле, бојеви који су својој непоткупљивошћу од историје правили пјесму себи у спомен.

Њихова величина, управо је у томе: што год о том витештву прозборили, сигурно је да нећемо претјерати! Заиста, постоји, увијек већ, и она муњевита, паралелна историја која не пада у брлог разним спекулацијама од којих свака на свој начин тежи удовољити политиканском помодарству. Усукани, полудивљи чобани одбранише у полумиленијском сумраку ову змајеву колијевку. Па ипак, то не спречава пепку од министра војске да данас љубезно љубака дупе натовским дилберима! Појављује се као трагедија, а понавља као фарса – неко је знао овако знао дефинисати историју.

Нема дилеме, и данас се Славољуб-среброљуб и инцидент у падежима, и као градоначелник (што је, мора се признати, незахвално као сваки услов који пред нас поставља истина), стопостотно слаже са свим оним што је Његош (наша најмлађа икона), писао Осман-паши Скопљану: „Ја бих рад да сам се мало доцније родио, јер бих видио своју браћу ђе су се себе и својијех споменули и ђе јавно пред свијетом казали да су они достојни праунуци и потомци старијех витезовах нашега народа.“

Е, сад, као политичар и глава главног града (и као извјесни Славољуб – име му га само казује – „наш“ шериф славије претке и витезове од свободијаде, не само обелиском, него прије и увијек агитовањем за првоизабрани ДПС, јер ко боље, оданије и захвалније служи старој Черној Гори на понос од поменуте стрит екипе, па они су народ из комунистичког некрста правац у истином освештана небеса винули…

Сваким својим потезом, било да се ради о милоизованој малој или великој рокади унутар партијских редова, итд. – од слободног гласања за недавно поскидани имунитет фронтовцима у више него слободној Скупштини гдје ОН долази са краватом у руци – ова стрит екипа то потврђује, будући да нас у сопственој држави учинише мањином у односу на мањине… Јесте, па то ти је демократија, и оно ти је Миго који даноноћно покрај обелиска прави селфије. Са принцом који се злопати са црногорским, пардон, у Сарајеву недавно преименованим, заједничким језиком, који, Миго то најбоље зна, има исувише много придјева. Осам, ако бројимо и граматички феномен какав је Миго.

(Слобода за Чађа)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: