Врло добар-одличан 4+, или два лоша убише Милоша

Пише: Симонида Кордић

Окршај око покушаја смене локалне власти у Будви, сјајан И тимски наступ носилаца коалиције, као рефлектором је осветлио немоћ владајуће партије. Чак и у неповољним околностима у којима је код њих, као и увек, и нож и погача, показало се шта мало промишљања, одлучности и слоге може да учини.

Можда ће кроз даље, од режима контролисане процесе бити издат формални ферман о легитимности “скупштине у Словенској плажи”, о ваљаности избора калифа уместо калифа, али то ама баш ништа неће променити. Пред велике изборе на јесен, у Будви је трасиран пут ка промени режима.

Већ годинама актуелна власт виси о једном или два посланика, о једном купљеном одборнику (Никшић, Будва…).

Иако контролише медије, токове новца, механизме запошљавања, дух и тело својих поданика, избори су из године у годину за режим све неизвеснији. Очигледно је, и све гласније и видљивије (литије) опште незадовољство стањем у држави.

То незадовољство надилази националне, социјалне , религијске и сваке друге разлике. У Црној Гори, ако и о чему постоји висок степен сагласности, постоји око става: овако више не може. Зашто онда опозиција већ једном не добије већину на изборим, већину која се ни једним фарсичним државним ударом, ни једном крађом и намештањем не може умањити? Шта ће то режим покушати да на јесен спречи да му се деси “будвански сценарио”?

Када изузмемо све оне стандардне методе: плаћени гласови, авионске карте, откупљене личне карте, притисци послодаваца…, којима је до сада, на дан избора елиминисан део подршке смени режима , постоји неколико ефикасних ињекција, којима је народ уредно пелцован пред сваке изборе. Сличне пароле спремају се и сад.

А за кога да гласамо, и када би сменили ове, ко може ову земљу да подигне? Овај, назови аргумент, пада на плодно тле нашег менталитета који нема много искуства са делањем али има са приповедањем. У нашим главама нема потребе да се човек помери с места ако не може одмах да прескочи километар. Пошто то није могуће, онда он радије седи у месту, не чинећи ништа и узгред грдећи оне ентузијасте који ору, макар помало.

У трећем сату испијања првог еспреса, плаћеног од очеве пензије, на осунчаној кафанској тераси, он одлучно тврди да му “не пада на памет да ради за триста евра” ( што је, истини за вољу плата испод сваког нивоа И један од разлога за смену власти која је увела 300 евра као стандард, али И то је куд и камо боље, него бити издржавано лице, живети о родитељском трошку у 45-ој).

Други аргумент је: опозиција је никаква, треба неко нови. “Ја не гласам и не желим нигде да се ангажујем, јер сви су они (опозиција) некако, у најбољем случају добре тројке , а ја чекам да видим неку петицу. Некога ко би имао харизму, способност да овај народ поведе и изведе из овог ужаса”, објашњава ми један озбиљан човек, писац, критичар режима, који неретко пише о политици и то са пристојним познавањем материје.

И тако чекајући петицу, у пару с оним средовечним испијачем кафе на рачун родитеља, не примећује да све време влада и живот му квари једна дебела јединица.

Ту су наравно и они добронамерни који објашњавају да је доста више тридесетогодишње борбе (што јес, јес, време је за победу) и да “треба неко нови”. И то: да је млад, а да је искусан, да је поштен, а да је препреден, да је образован, а да је близак народу, да је богат, а да разуме потребе сиротиње, да добро зна политику, али да је нов на сцени … Ма мани политику, где је тај да се одмах удам?! Познат је метод да кад нешто не желите да урадите, поставите тако високе циљеве да их је немогуће остварити, а све мање од тога је неприхватљиво, па ето…

Шаптачка машинерија усмерена ка смањењу броја опозиционих бирача, у згодном тренутку подсети и на чувену фразу “политика је прљав посао” (да не наводим ону другу, експлицитнију) И “сви су они исти”. Па пошто је то прљав посао, а И сви су исти, чему гласати за исте? То је на нивоу идеје “све су жене исте” или “сви су мушкарци исти”.

Психолози кажу да наравно, уопште није тако, него да ми, заправо, бирамо “исте”. А и када не бирамо (на изборима), сасвим је сигурно да смо изабрали “исте”, који су управо И желели да барем небирањем (апстиненцијом) буду изабрани.
На претходно се надовезује и развучена тема о “нејединству опозиције” (жива истина). Дакле “ја бих гласао када би они сви стали на једну листу”, а пошто то не може да се деси (види тачку 2.) онда ја радије не гласам уопште (тачка 3.).

Следи детаљна анализа партијских програма и наступа, која се углавном сведе на један од два става: ови много србују, они други су се продали Европи… Иако тако понекад не изгледа та два принципа (српски и европски) нису уопште непомирљива.

Подсетимо само на неке практичне аспекте – Ђукановићево “србовање”, у време пре него што је доживео метаморфозу, није спречило представнике неких ЕУ земаља да му дају подршку, верујући да ће он успети да реализује “европске вредности у малој Црној Гори” (слични примери су видљиви И у региону). У свом последњем извештају о Црној Гори ИФИМЕС указује на то да је актуелни режим постао баласт својим донедавним савезницима из ЕУ И САД, те поставља питање “ да ли ЕУ , „State Department“, „Freedom House“, Међународни институт ИФИМЕС и међународни званичници као што су Matthew Palmer, Johannes Hahn, Pierre Mirel, угледни амерички експерт Francis Fukuyama и други, који оштро критикују режим Мила Ђукановића, у ствари, подржавају „Велику Србију”?” .

Постављајући тако ствари, подсетимо да француски амбасадор у Сјеверној Македонији Christian Thimonier, указује на то које су Европске вредности нестале са ових простора, а немају никакве везе са националним програмима: “богатство у Црној Гори концентрисано је код 10 или 12 породица, и таква акумулација богатства не показује европске вриједности, те додаје да је Црна Гора пример зашто треба преиспитати критеријуме за проширење ЕУ.”

Свестан да је изгубио међународну подршку, а то значи и да више нема ни финансијских ињекција којима је осигуравана, макар и тесна изборна победа, за очекивати је да ће режим у овој кампањи ревитализовати формулу за убијање воље за променом под геслом “народ има власт коју заслужује”.

Овим се подсећа на неповољно историјско искуство и изазива осећај колективне кривице за све бивше недаће, а било их је доста. Од турског ропства, преко “диктатуре пролетаријата” до последњих тридесет година неслободе, ствара се слика да смо ипак сви за то некако одговорни.

Или смо ћутали или смо много букали, или смо се борили или смо превише сарађивали, или смо гласали или нисмо гласали, тек – сами смо криви.

Пригодно се наравно избегава контекст – рецимо да је Турска у своје време била велесила чији се поход ка Европи разбио о овај мали народ, да је комунизам са Јалте увезен на ове просторе као део раскусуравања великих сила, да је актуелни режим, са другачијим претекстом од садашњег, исти тај народ са улице увео у власт… Истина је само да народ који тражи мало, мало и добије. Зато “будимо реални – тражимо (не)могуће”!

У нашој реалности у којој су се разбила сва обећања о томе да ће “Црна Гора бити ко Монако”, да смо на чврстом европском путу, лидери у региону, сваки помак и свака промена је промена на боље. Да је то могуће, чак и у овим околностима показала је опозиција у Будви. Истовремено све је видљивије да је и запад спреман за промену режима , па макар га смениле и “слабе тројке”.

(Аутор је члан Предсједништва Нове српске демократије)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: