Вучићев „унутрашњи дијалог“: Признајмо Косово, али не признајмо да смо признали

Пише: Дејан Мировић

У Београду је 30. 3. 2018. године одржан састанак између председника Србије и такозваног Конвента (реч која означава француску револуционарну скупштину из периода након 1789.) или асоцијације више од 700 НВО организација прозападне провенијенције. Неформални лидер Конвента је свакако била Соња Лихт председница Фонда за политичку изузетност. Вучић је пред њом и њеним следбеницима изнео закључке унутрашњег дијалога о КиМ који је на његову иницијативу покренут 2017. године. Већина учесника у унутрашњем дијалогу, рекао је српски председник, се залагала за „статус кво“ и „чекање боље прилике“.

Међутим, Вучић је изнео да он одбацује већински став учесника дијалога. Србија неће добити „ништа“ ако се послуша већински став учесника дијалога већ ће само „изгубити“ казао је српски председник. Овакав његов став показује да он, иако правник, (или чак по декану Правног факултета у Београду Аврамовићу најбољи студент у историји тог факултета) очигледно не зна дистинкцију између легитимитета и легалитета.

Такође, грубо одбацивање већинског става показује да српски председник није имао ни искрену намеру када је покренуо унутрашњи дијалог о КиМ. Тачније, велики број часних људи, универзитетских професора, представника СПЦ и јавних личности је на такав начин злоупотребљен. Учествовали су месецима у унутрашњем „дијалогу“ који је завршен тако што је њихово мишљење одбачено као небитно и погрешно.

Покретачу дијалога или српском председнику је очигледно било много важније да своје ставове усагласи са особама попут Соње Лихт. У том контексту, српски председник је 30. 3. 2018. на састанку са Конвентом отишао и корак даље у усаглашавању ставова са „другом“ Србијом. Посредно је оптужио Србе на КиМ да су криви за лош стандард својих сународника у централној Србији јер се за њих из српског буџета издваја око 500 милиона евра годишње. Ова омиљена другосрбијанска фраза ипак добија другачије значење када се сагледа у оквиру целокупног српског буџета од преко 8 милијарди евра али и величине територије КиМ ( прецизније, издваја се око 5% буџета за територију која обухвата 17% укупне територије Републике Србије ). Нејасно је и да ли је Вучић у своју „калкулацију“ урачунао и износ кредита који Србија сваке године плаћа ММФ и Светској банци за територију КиМ.

Српски председник је у сличном смислу понудио оправдање Конвенту за исплаћивање стечених социјалних и радних права Србима на КиМ: „Некада морамо да подилазимо делу јавности“ рекао је са нескривеним презиром према најугроженијем делу сопственог народа. У том контексту изнео је да наводно да постоје и „две супротстављање јавности“. Једна која је за останак КиМ у Србији и друга која је за независно Косово. На основу којих чињеница је извео ту вештачку симетрију није јасно. Истраживања јавног мњења показује да је преко 4/5 анкетираних против независности Косова (Институт за европске студије, март 2018.).

Коначно, српски председник је истакао да су му ближи ставови Конвента од оних изнетих од већине учесника унутрашњег дијалога.

Истакао је да заједнички „именитељ“ да се „сагласимо са независношћу Косова али да је формално не признамо“. [1]

Дакле, српски председник је као једна од три особе која по међународном праву представља државу (уз премијера и министара иностраних послова) и чије изјаве у том смислу обавезују, у суштини изнео да је Република Србија de facto  признала такозвано Косово. (Да ли је он то намерно изнео или је његово правничко знање више него скромно, посебно је питање). Несумњива је штета коју таква изјава доноси српској држави. Према међународном праву de facto признање је „признање новонастале државе као стране уговорнице релевантног уговора или одржавање извесних односа који налажу прагматични политички циљеви“.[2]

Из тога јасно следи да је Бриселски споразум био међународни уговор, а не политички акт како је тврдио Уставни суд. Основна сврха Бриселског уговора је била де фацто признање Косова. Прецизније, после изјаве Вучића нема више никакве дилеме да је тако. Такође, имплементација Бриселског споразума (предавање царине, полиције, правосуђа, телекомуникација) али и језичко тумачење текста уговора су указивали на такав закључак и пре овог признања, посебно правна чињеница предаје судова Хашиму Тачију која је према међународном праву један од главних правних доказа да је дошло до de facto признања. Нажалост, у том контексту у нашој јавности се месецима прећуткује да је 10% часних српских судија по цену губитка егзистенције одбило да положи заклетву пред такозваним косовским председником.

Што се тиче „прагматичних политички циљева“ који се према теорији међународног права постижу de facto признањем, они се сигурно не односе на српски народ на КиМ исто тако показује имплементација Бриселског споразума. Упад РОСУ и ШИК (обавештајна служба) на север КиМ и масовно застрашивање (црне униформе, бојева муниција, маске) и малтретирање народа 25. и 26. марта 2018. у Косовској Митровици, убиство Оливера Ивановића у јануару 2018. почетак рада албанских судија у Косовској Митровици који је изазвао правни хаос (албанске судије још увек не признају првостепене пресуде српских судова, углавном не говоре српски језик) предаја телекомуникација и повлачење полиције које је довело до невиђеног бујања локалног криминала на северу (масовно паљење аутомобила и радњи) сигурно нису донели ништа добро српском народу на КиМ.

Дакле, „прагматични политички циљеви“ поводом de facto признања Косова се могу односити само на Вучића (останак на власти уз помоћ Запада) или на његово проблематично окружење у којем очигледно има криминалних елемената (по узору на шверцерско-мафијашки модел Мила Ђукановића у Црној Гори).

Коначно, Вучић на састанку/дијалогу са Соњом Лихт и Конвентом није искључио ни могућност de jure признање. Напротив, рекао је „Што се тиче признања de jure, неко је за то, неко није“.

De jure признање у међународној пракси по правилу условљено ако му претходи де фацто признање. Управо као у случају Бриселског споразум. На пример, Берлински конгрес из 1878. даје неколико примера таквог условног de jure признања. Актуелнији пример су Смернице за признавање нових држава у Источној Европи и Совјетском Савезу које је ЕЗ (ЕУ) донела 1991. године.

У том контексту, после јавне пропасти предлога о подели КиМ (не само штетног већ и аматерски изнетог) или покушаја предаје преко 90 % покрајине заједно са манастирима Приштини, очигледно да се сада разматра могућност формирање ЗСО као услов за de jure признање. За такав катастрофалан потез или de jure признање Косова, предуслов је потписивање правно обавезујућег споразума који би био још штетнији и срамнији од Бриселског. То су истински закључци Вучићевог унутрашњег дијалога о КиМ изнети пред Конвентом и Соњом Лихт.

[1] “Буквић Д.“ Замрзнути конфликт –лоше решење“, Политика , 1. 4. 2018

[2] Крећа М “ Међународно јавно право“, Правни факултет Београд, 2012. стр .176

Извор: Нова српска политичка мисао

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: