Вук у јагњећој кожи

Пише: Јован Лакићевић

Не знам чија је Служба позвала, или послала, Вука Јеремића на потоњи скуп српских интелектуалаца о Косову, али је направила пун погодак! Потпуно га је обесмислила…

Несхватљиво ми је да се нико од присутних није запитао шта ће, или шта тражи споменута особа на таквом скупу!

Неко стидљиво рече да је његово присуство везано за самопокајање… Није него! За тако нешто постоје друга мјеста и институције. Мада, колико знам, покајање не приличи атеистима.

Подсјетићу мање обавијештене грађане, у које махом не спадају посјетиоци овог Портала, да је управо господин Јеремић понајвише заслужан за  званичну сепарацију Јужне српске Покрајине.

Најприје је  „преселио“ питање КОСМЕТА из  надлежности Савјета безбједности УН у Европску унију, а потом поставио ( заједно са Тибором Варадијем) оно смијешно, сугестивно, или тачније речено, поручено и намјештено  питање Међународном суду правде, чији је већ познати одговор Шиптарима и њиховим политичким ( и војничким) менторима био додатни вјетар у леђа!

На митинзима Албанаца у Покрајини последњих година, готово у свакој прилици,  истиче се, чак и на транспарентима, искрена захвалност Вуку Јеремићу! Очекивао сам да ће бар једна улица у Приштин, поред Исе Бољетинца, Бајдена сина, или Медлин Олбрајт,  понијети његово име. Или, зашто да не, да ће му дићи споменик поред онога посвећеног Клинтону…

Умјесто свега тога, колико јуче, видјесмо Вука у јагњећој, или боље речено – у лисичјој кожи, у пробраном друштву интелектуалаца и политичара, који су више  пута  потврдили своју искрену приврженост намјери  повратка  Косова у састав матице Србије!?

(Иначе, ријеч је о особи, која је заједно са  извјесним Роћеном, амбасадором скраћене Југославије у Москви, а потом савјетником црногорског Поглавника до данашњих дана,  планирала растур заједничке државе Србије и Црне Горе. Сјећате ли се оног њиховог смијеха са Интернета, послије телефонског разговора, и заједничког коментара: “ .басмо ли мајку нашој заједничкој држави, .ебасмо!“

Признајем да сам након тога изгубио  вољу и да прочитам Резолуцију о  интегралном повратку Косова, са којом бих се, као грађанин (или, тачније, као морачки сељак,)  сложио на невиђено!

Мислим да је ријеч о страшној подвали, а чијој-  то нек виде организатори скупа… У овом часу присјећам се ријечи Игумана Стефана:  „… Све што бива и што може бити/ Мени ништа није непознато…/ Што гођ дође, ја сам му наредан!“ Мислио сам, а нијесам био у праву. Ово са Вуком било је и за мене – најнепријатније архиизненађење!

Да не спадам у блебетала, која из топлих канцеларија и домова вербално „гину за Косово“, подсјетићу овом приликом на нешто о чему сам на овом Порталу свједочио прије двије године, о покушају  да формирамо Лазареву гарду .  Слутећи, наиме, шта нам спремају ментори косовских Шиптара, који су нам прије тога разбили и урнисали земљу,  годину дана прије него што ће се  десити  самопроглашење Шиптарске  кобајаги „државе“, нас група ентузијаста из Београда, стигли смо до Лазарице у Крушевцу. На скромној светковини, уз благослов тамошњих калуђера,  озваничили смо оснивање полувојне организације, под називом „Лазарева гарда“.

Намјера је била да у што краћем времену прикупимо што више добровољаца, искусних ратника из тек минулих ратова на подручју покојне нам Југославије, сврстаних у одговарајуће војне формације, како нам данас -_сјутра, приликом повратка КОСМЕТА,  на бојишту не би гинула дјеца, регрути  и академци, као што се својевремено десило са 1300 каплара…

Другим ријечима, да имамо озбиљну  ратну резерву за случај војничког повратка Косова.  Да је било среће, могла је то да буде драгоцјена „невладина организација“, која би окупила више стотина хиљада добровољаца.

И, шта се десило. Док смо чекали долазак  5о ветерана с Косова, стигла нам је вијест да су сви „задржани“ у српској станици Полиције у Косовској Митровици!

У међувремену се и крушевачка полиција постарала да приведе „на разговор“ већи дио групе добровољаца, пристиглих из Београда…

Било је то у вријеме  владавине др Војислава Коштунице. Тада је министар Унутрашњих послова био мој познаник са Јоиловог  Тавора, који ће касније страдати у саобраћајној несрећи и остати тешки инвалид.

Дакле, имали смо у овој часној и легитимној намјери опструкцију изнутра, из врха  државе.

Ово са Вуком у лисичјој кожи подсјетило ме на та времена!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: