Вукадиновић: Слобода је основно право човјека
1 min readПише: Пеко Вукадиновић
На полици са књигама поред мора различитих наслова и догађаја налази се једна књига са врло јасним и прецизним насловом “Бандићи”, у којој су описани многи историјски догађаји села, читавог краја из којег потиче моја породица. У књизи, разумије се, тешко можете наћи нешто што не описује историју и јуначку традицију породица мојих милих племеника и братственика, а књига је дебела, уствари свиње су дебеле а књиге су опширне, значи, а књига је опширна.
У опширној књизи налази се и моје име, на једној страни ђе је породично стабло, листајући књигу, читајући разне информације сазнао сам да је мој ђед учествовао у тринаестојулском устанку, а да је мој прађед био чувени ратник Балканског рата и Првог свјетског рата. Све то сам понеђе и начуо кроз причу мојих најближих, али нијесам знао да су ми преци били учесници и Вељег рата а да је Боле Вукадиновић раме уз раме са Св. Петром Цетињским био на Крусима. Гледајући породично стабло, схватио сам да је живот мојих предака и мој чврсто везан за Црну Гору, може се рећи да готово 400 година нијесмо мрднули из Црне Горе, све што се звало Црном Гором и данас и прије 50, 100, 200, 300 и 400 година био је наш дом. Катунска нахија, била нам је и остала колијевка. Сличне приче овој мојој, дијели много других породица, тешко је наћи црногорску породицу а да није имала јунака из неког боја. Времена су била таква, времена су била тешка.
Кад се игра црногорско коло, мушкарац високо држи руке у небеса, сва слобода овог свијета стаје у тој игри, жена је лијепа и природна, али опет пажњу носи онај крупни момак што скоро лети кроз ваздух. Од куда та појава? Питао сам се, зашто је наше традиционално коло такво а у суштини кроз историју тешко кад да смо били слободни у правом смислу те ријечи. Нема те Црногорке ни тог Црногорца да не жуди за слободом. Нема тог живог створа који не трага за истином иако је она понекад недостижна.
У мојој домовини Црној Гори, у мјесту ђе сам рођен и ђе су рођени сви моји преци, двије су актуелне теме, закон о слободи вјероисповјести и надолазећи вирус ЦОВИД-19. Пажња на ове двије теме максимално је усмјерена од стране свих, не постоји особа која није стручњак за “црквено право” или за тумачење Устава Црне Горе а да не причам о рјешавању проблема епидемије.
Шта ме мотивисало да напишем текст за сајт МЦП? Да говорим о КАНОНИМА и да говорим о уставности овог закона нијесам копентентан, да пружам апсолутну подршку било коме није од значаја, али јесам компетентан да говорим о поруци коју ова тема шаље младим људима. Дуго година сам члан извиђачке организације, од своје 7 године, прошао сам све категорије чланства, школовао се, водио своју јединицу, такмичио се и освајајо признања и награде, да бих касније постао начелник а на крају и предсједник организације. Ту, баш ту, на том мјесту, у тој организацији учен сам основним стварима, да поштујем другачије од себе, да имам свој став и да штитим и помажем слабијима. За понос сваког извиђача јесте отвореност организације према свима без разлике на пол, националност, вјеру, боју или било коју природну или вјештачку разлику. У таквом друштву и у таквом окружењу стекао сам навике и одлике особе спремне да разумије, прихвати и жртвује се за боље сјутра. Управо због тога као православни хришаћанин и као неко коме је поштовање права избора других светиња и сам идем на литије, сматрам да као млади човјек подржавам право на слободу мишљења, право на слободу бунта, право на слободу исказивања другачијег става од оног који је “званичан”. Ситуација настала увођењем овог закона у великој мјери утиче на младе људе, а знамо да су резултати истраживања насталих у претходном периоду поражавајући и да велики број младих жели да напусти нашу земљу. То мени, као младом човјеку који посвећено ради на креирању здравог амбијента младима, амбијента у којем ће бити срећни и жељни да остану, веома тешко пада.
ЗАСТАВА! НЕПРИЈАТЕЉ ДРЖАВЕ! ТЕКОВИНА! НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ! ЛАЖНЕ ИНФОРМАЦИЈЕ! ХАПШЕЊА! ТРОБОЈКЕ НА ЗИДОВИМА! ОГРАНИЧАВАЊЕ СЛОБОДЕ КРЕТАЊА! Све су ово ријечи, реченице и дешавања која ових дана прате Закон о слободи вјероисповјести, поред овога, на улицама Црне Горе налази се преко 100 000 људи (независни извор) односно 63 000 људи (државни органи) и на крају 150 000 (извор близак МЦП). Који год број да узмемо и упоредимо са протестима у Француској можемо рећи да је велик, мала паралела, 63 000 људи у Црној Гори чини 10% популације, за једну Француску то је 8 000 000 људи, “жути прслуци” су са “само” 700 000 људи успјели да дођу у позицију да преговарају о својим проблемима. Овакви подаци јасни су да се о закону мора преговарати и мора се подржати дијалог представника Цркве и Владе Црне Горе јер то жели велики број грађана.
Ситуација у којем се налази црногорско друштво показала је двије стране, разумије се, ону добру у којој и Црква и Влада Црне Горе имају стрпљења да причају и преговарају и да се разумију (више него што ми обични грађани можемо да видимо) – што је природно и ону лошу у којој море нетачних и паушалних информација и лоших дешавања директно показује да још увијек нијесмо спремни на тоталну толеранцију и напредак. Готово свакодневно разни актери друштвеног живота оптужују се да су издајници или фашисти, употреба ове двије ријечи толико је честа да многи људи олако преко усана износе ове тврдње. Прва нам није у генима, ником, ниједној страни, друга је толико тешка, да свако ко је изговори мора да буде спреман да сноси последице. Није Црква митрополит, нити је држава предсједник или премијер, то је ваљда свима јасно, не могу кроз једну особу посматрати хиљаде других људи који чине ове двије организације. Међу свима њима преовладавају доктори, стручњаци, филозофи, учени и мудри људи, врхунски спортисти, умјетници, има нас свакаквих, али опет више је оних бољих, зато се млади у Црној Гори надају да је и 100 људи довољно да се расправља у нашој земљи о неком питању или проблему. Злоупотреба државних симбола, државних органа, дјеце, вјерских осјећања и на крају људских слобода није нешто што смије да нам буде пракса а тежимо бољој будућности. Сваки човјек има право да буде слободан и да бира коме ће да се моли, ми у извиђачима то зовемо “ДУХОВНА СТВАРНОСТ”, имаш слободу и та слобода ти је загарантована.
Рекао сам да се не разумијем у каноне и томосе и вјерујте ми на ријеч када уђем у цркву никад не помислим ни на један канон или “васељенски сабор”, за мене је црква сви они моји суграђани које после сваког поста и сваке бесједе свештеника одлуче да буду бољи људи, да напредују, да граде и да дијеле онима који немају. Увијек волим да чујем када свештеник објашњава шта значи ријеч ЧОВЈЕК, па онако викне: “Челом напријед, да идемо само напријед, данас смо били никакви, али ћу сад, вала баш сад кренут напријед и бити бољи”. За мене је црква кад играм фудбал са свештеником а он ме удари лактом и ја га питам је ли ово Божја воља а он хита пут гола, па ми то говори да је и он човјек ко и ја, да се не разликујемо ама баш нимало, што је лијепо и добро.
Било како било Црква је пред искушењем а држава на испиту, ова ситуација мора да се ријеши за добробит свих нас који смо изабрали да останемо и живимо овдје, заједно. Закон о слободи вјероисповјести треба свима, али не тако да буде усмјерен према једној вјерској заједници. Никакав папир на којем нешто пише не може имати већу тежину од чињенице да се овој Цркви у Црној Гори највише вјерује и да управо у ову Цркву највише вјерника долази да задовољи своје духовне потребе. Трагајући за правдом и истином и суживотом могу само гласно рећи НЕ ДАМО СВЕТИЊЕ, НЕК ЈЕ ВЈЕЧНА ЦРНА ГОРА.
Став о Закону о слободи вјероисповјести је мој лични став и не представља став ниједне организације којој припадам као члан и функционер.
Аутор је предсједник Савеза извиђача Црне Горе
Извор: Митрополија
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
DA JE VJECNA !!!!