Вукадиновић: Велика Албанија куца на вратa

Пише: Лука Вукадиновић

Албанци у Црној Гори имају већа права него Срби, иако према попису из 2011. године чине само пет одсто становништва те државе. Српска мањина у Црној Гори чини 42 одсто популације, али зато нема ни приближно иста права за која су се политичким диловима, првенствено са Милом Ђукановићем, изборили Албанци.

Иако Срби у општинама Херцег Нови, Бијело Поље, Пљевља, Андријевица и Плужине чине апсолутну већину, никада им није ни падало на памет да траже велику аутономију каква је на пример дата Албанцима у Улцињу и Тузима. Срби су чак и после оцјепљења Црне Горе из државне заједнице Србије и Црне Горе 2006. године сматрали да у суживоту са православном браћом немају ни један разлог да траже већа права од оних која већ имају по Уставу новопроглашене државе. Међутим, Албанци још од времена СФРЈ константно врше притисак и мало по мало стичу све ширу аутономију у Црној Гори, која лако може резултирати покушајем оцепљења, које смо видјели на сценарију Косова и Метохије, а потом и покушају припајања великој Албанији. Улцињ је још из времена Југославије познат као албанска општина, а деведестих година прошлог века чак није било безбједно залазити у овај погранични појас Црне Горе. Они који су осамдесетих љетовали у Црној Гори доживљавали су да у Улцињу конобар албанске националности не жели да их услужи јер је чуо да причају српски. Јавна је тајна да су албански гласови омогућавали Милу Ђукановићу тјесну већину захваљујући којој је био владар Црне Горе више од три деценије. Исто је тако и јавна тајна да је Мило годинама ћутао на све веће прављење аутономије албанских општина током дугог низа година. Они су то радили на законски начин, тако што им је парламент давао већа овлашћења, али и на незаконски тако што су сами почели да се понашају као „шерифи“ у својим општинама, а на то црногорске власти нијесу реаговале. Занимљиво је да за разлику од албанских, српски гласачи нијесу били наклоњени Милу Ђукановићу већи дио његове владавине (осим у прва два мандата). Управо је то један од разлога зашто Ђукановић никада није дозволио да Срби који су избјегли с Косова у Црну Гору 1999. године добију држављанство. Срби с Косова добили су привремена документа и имају у пракси сва права као грађани Црне Горе, али не и гласачко право! Са правима ових Срба у Црној Гори се увијек најгрубље поигравало. Док су већину времена заборављани и препуштани сами себи у својој муци коју су преживјели, истовремено их је држава дизала у небеса када је то требало ужим политичким круговима партије Мила Ђукановића.

Тако је на примјер боксер Дејан Златичанин преко ноћи постао „Црногорац број 1“ када је постао шампион свијета, а прије тога није имао ни личну карту државе. Као што су деценијама уназад узимали за себе аутономију у Улцињу, тако су се Албанци временом осилили и почели да траже непримјерено већа права и у другим општинама, гдје чак ни не чине већину. Коалиција албанских странака уценила је Мила Ђукановића прошле године да ће подржати његовог кандидата за премијера Душка Марковића само ако Општина Тузи добије широку аутономију. Епилог је да је Душко Марковић постао премијер, а да Тузи постаје аутономна и практично независна општина од Подгорице у наредних пар година. Албанци годинама уназад желе непримјерено велика овлашћења и у Беранама, Бијелом Пољу, Андријевици. Жеља за доминацијом у овим општинама није случајна, нарочито ако се зна да је у њима традиционално већинска српска етничка групација. Иако су Албанци у Црној Гори у пракси најмања од мањинских заједница, то владајућој коалицији у овој земљи није сметало да баш њиховог човјека Мехмета Зенку постави за министра за мањинкса права. Није спорно да и Албанци као мањина имају одређена права у Црној Гори, али је опозицији озбиљно засметало што то место није припало српском представнику. У наредним годинама може се у Црној Гори очекивати још већи притисак Албанаца на приморска места, од Бара до Петровца. Циљ Велике Албаније је увек био да захвати велики дио северне Грчке, од Превезе до Крфа, а у Црној Гори да контролише луку Бар. Тиме би Албанија уз своје луке, Драч и Валону, добила потпуну контролу Отрандских врата, односно једну од главних тачки Медитерана у којој се спајају Јадранско и Јонско море. Уступци које је Мило Ђукановић годинама правио албанској мањини скупо ће коштати црногорски народ. Тензије између црногорског и албанског народа све су веће, а уље на ватру долила је последња афера о демаркацији граничне линије између Црне Горе и самозваног Косова.

Црна Гора је међу првима признала самопроглашену државу, али сада јој се то обија о главу тако што Албанци траже да погранични дјелови Црне Горе припадну њима. Нови премијер Душко Марковић се „кува у сосу који је направио Мило Ђукановић“. Хашим Тачи, Иса Мустафа и остали заузели су изузетно агресиван став да неће признати границе Црне Горе са самозваним Косовом, осим ако оне буду исцртане онако како они желе.

На основу чега Албанци с Косова траже другачију границу са Црном Гором од оне која је својевремено у СФРЈ дијелила републику са аутономном покрајином Србије, то нико не говори јавно. Права истина је да је самозвано Косово само један од пројеката Велике Албаније која планира да се простире и преко Скадарског језера, дубоко на територији Црне Горе. А данас се дешава и то да његово Високо Преосвештенство Архијепископ Цетињски и митрополит Црногорско приморски Господин Амфилохије не „смије“ да служи свету литургију у Црној Гори? О чему се ође ради? Поставља се питање је ли Сваћ продат Албанцима од стране Владе Црне Горе за гласове на изборима? Хоћемо ли дозволити да нам мањински народи диктирају темпо живота? Буди се народе уснули.

Свач је је био средњовјековно утврђење на стијени изнад Шаског језера, сјевероисточно од Улциња код села Шас, на подручју Црне Горе. Епископски је град још у 8. вијеку. О његовом развоју у раном средњем вијеку нема података. Помиње се у житију Немањином 1216. године као град који је Стефан Немања освојио у Приморју. Монголи су га разорили 1241. године и побили становништво, но послије овога Свач се поново подигао. Од краја 14. вијека пропада, 1406. године помиње се као село, а његов епископ моли Венецију да утврди и зидовима опаше његово мјесто, као што је то било раније. Град је ковао свој новац. Утврђење Свач је било опасано зидовима са кулама а према југу је било природно неприступачно, јер се стијене спуштају стрмо према језеру, са те стране постоји једна стаза којом се силазило до воде и уз коју има трагова капије. Главни улаз у утврђење је са сјеверне стране, из подграда. Одмах поред улаза налази се Катедрала светог Јована која је према натпису на фасади зидана 1300. године. С обзиром на фрагменте узидане у западни зид, могуће да је на истом мјесту постојала старија црква, па да су је вјероватно Монголи срушили. Апсида цркве је убачена у приземље старије куле од које се сачувао и спрат.

Осим цркве св. Јована у склопу сјеверног градског зида налазе се остаци још једне мање цркве, као и једне споља поред бедема. У самом граду има остатака зграда за становање од којих су неке очуване врло добро. Пошто је град у 15. вијеку већ пуст сигурно је да сви његови дијелови припадају средњем вијеку. Сјеверно од утврђења налазе се трагови подграда између остатака цркава којих укупно у Свачу има осам. У подграду је најдоминантнија црква св. Марије, подигнута вјероватно послије 1300. године.

Литература Павле Мијовић и Мирко Ковачевић „Градови и утврђења у Црној Гори“, Београд-Улцињ, 1975.

Аутор је предсједник иницијативног одбора Праве Црне Горе у Никшићу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: