Вукићевић: Црна Гора се враћа свом историјском идентитету

Пише: Бошко Вукићевић

Могле би се запазити двије интересантне ствари у оквиру данашњих и јучерашњих напада на патријарха Порфирија.

Прва је изражена у хетерегонем саставу нападача који осипају медијску и политичку паљбу по слободно израженом мишљењу поглавара СПЦ.

Тако, у тој необичној дружби могу да се уоче стари пајташи у антисрпским работама из Прве и Друге фамилије (ДПС & сателити и „Вијести“). Колико год они били завађени око неких политичких и пословних работа, увијек са особитом страшћу проналазе србофобну нит која их спаја. Надаље, ту су и новопечени функционери који зарад драгоцјене фотеље мијењају некадашње изјашњавање и испољавају „конструктивне“ критике на рачун патријарха. Најзад, друштванце је састављено и од разноразних ботова и подобних аналитичара новоформираних партија и покрета, који такође занемарују своја негдашња увјерења и кроз причу – „није сада толико битан идентитет, колико економија“ – исто понешто замјерају патријарху. Осим тога, њима није јасно ни „зашто бисмо се сад нешто посебно пребројавали“, како је изјављивао и њихов конвертитски узор прије пар година.

Друга необичност је изражена у срамној хипокризији коју хетерогено друштванце испољава.

Сви они – намјерно и циљано, подразумијева се – занемарују чињеницу да током претходних седам деценија грађани Црне Горе нијесу били ни у ситуацији да се слободно изјасне. Током периода аутократије, како комунистичке тако и ове Милове, одређено изјашњавање на пописима становништва (а заправо – истинито) је од вас чинило грађане другог реда. И, умјесто да сви ти дати ентитети инсистирају на чињеници да сада грађани имају прилику да се коначно изјасне без притисака, уцјена и тоталитарног облака који им виси над главом – они такву круцијалну ствар у потпуности игноришу.

Управо је немогућност слободног изјашњавања код многих грађана, током протеклих деценија, основни разлог за интервенцију патријарха и за тзв. пописне кампање. Да није било аутократског мрака и страховладе (прије свега антицрквене и антисрпске) за тим не би било ни потребе. Међутим, нека уважени критичари патријарха и пописних кампања допусте могућност да се неким људима и породицама, које су живјеле у страху и мраку спознаје, или које су неодлучне – саопшти како су се изјашњавали њихови преци, или пак црногорски владари. То није никакво потцјењивање нити понижавање таквих људи који су жељни знања, већ управо њихово уважавање.

А хетерогено друштванце које Црну Гору жели да види само онакву каква одговара њиховим пословним интересима и вољом за фотељама – треба да се навикне на идеју да се наша земља враћа свом историјском идентитету. Такав повратак Црне Горе себи никог добронамјерног не може угрозити, ниједну вјероисповијест нити нацију. Напротив, такав повратак је предуслов за општенародно помирење.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: