Вукићевић: Новинарске деценије и ,,закон мафије“ у Црној Гори

Лидија Никчевић, дописник дневника „Дан“ из Никшића, која је недавно мучки и звјерски претучена на прагу дописништва, успјешно се опоравља од тешких повреда које је задобила (поред осталог има 15 копчи на глави) и поручује да је силеџије неће заплашити. О овом све учесталијем обрачунавању са новинарима у Црној Гори, за „Вести“ говори Раде Вукићевић, један од понајстаријих активних новинара, не само у Никшићу, дугогодишњи дописник и сарадник „Политикиних“ издања, први црногорски новинар који је претучен у ери Мила Ђукановића.

– Моје прве неприлике са новом влашћу и првоборцима такозване нове демократије у Никшићу почеле су већ почетком деведесетих година, одмах по доласку нове властодржачке гарнитуре. Некоме се није допало што сам као дописник „Експреса“ критиковао нерезонску сјечу глава и хајку на све руководеће кадрове у колективима и организацијама које је ту затекла „антибирократска револуција“.

– Тадашњи предсједник Извршног одбора Скупштине општине Никшић Мирјана Пешаљ-Миковић пресавила је једног дана табак и од председника општине Борислава Вушовића затражила да мој случај стави на дневни ред локалног парламента и предложила ни мање ни више него да ми се онемогући да даље пишем из Никшића јер, наводно, немам квалификација за то, а пет квалификованих новинара чека на бироу рада. Истоветно писмо је упутила и на адресу тадашњег главног и одговорног уредника „Експреса“ Слободана Јовановића.

Официрски пуцњи

Нико од 50-60 делегата никшићког парламента није подржао предлог Мирјане Пешаљ-Миковић, оглушила се и редакција „Експреса“, а иза Вукићевића је једнодушно стало и Удружење новинара Црне Горе:

– Стање се средило кад је за председника Скупштине општине Никшић дошао професор др Благоје Церовић, који ми је обезбједио чак и просторију за дописништво. Тако све до 1997. године када је дошло до познатог раскола у владајућој Демократској партији социјалиста, свега онога што се догађало око предсједничких избора на којима је Мило Ђукановић у другом кругу побједио Момира Булатовића под, до данас, у најмању руку, сумњивим околностима. А чим је на челну столицу у Никшићу сео др Милорад Дрљевић, наредио је да ми се узму кључеви од просторија и да се иселим из дописништва.

Питање старо деценију

Већ готово десет година, тачно 3.518 пута до сада, дневник „Дан“ је на првој страни поставио питање ко је убио њиховог директора и главног и одговорног уредника Душка Јовановића, а одговора још нема, баш као што су углавном без одговора остали и сви други напади на новинаре овог листа, дневника „Вијести“ и других опозиционих гласила, ко је подметао пожаре и мине и уништавао њихову имовину. Атмосфера мрака и страха се тако наставља и шири.

Да је ђаво однио шалу било је јасно кад је тих дана у глуво доба ноћи извршен напад на стан моје колегинице, дописнице „Експреса“ из Подгорице, Васке Ждралевић, и када су нападачи побјегли тек кад је њен комшија, официр војске Југославије, пуцао у знак упозорења.

Три дана потом Вукићевић и његов колега Велиша Кадић из „Вечерњих новости“ кренули су на један састанак новинара дописника из Никшића у просторијама дописништва дневника „Побједа“.

Закони мафије

• Био је 16. децембар 1997. Зауставио сам и паркирао кола испред дописништва „Побједе“. Поред мене се зауставио голф 3 који ме дотле упорно пратио. Из њега су изашли Славко Марковић, џудиста, репрезентативац Црне Горе, којег сам добро познавао и мени мање познати Миодраг Пејовић. Марковић се одмах устремио на мене: „Зашто ти нападаш Мијову жену?“

  – Док сам покушавао да му објасним да немам појма ни да је његов друг ожењен, а камоли ко му је жена, он ме ухватио за рукаве и покушао рвачким захватом, ногама да ме обори. Пејовић је онда потегао пиштољ и дршком покушао да ме удари у главу. Подметнуо сам руку и амортизовао ударац, али сам затим добио ударац у кичму, у пределу врата. Пејовић је потом уперио пиштољ према колеги Кадићу, који је покушао да ми помогне. У томе су из дописништва излетјели и колеге Гојко Кнежевић и Дино Тузовић и почели да вичу, па су нападачи одустали, сели у кола и побјегли…
   

Животно дјело

Раде Вукићевић је јесенас добио награду за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе, поред осталог и за хуманост и храброст коју је испољио спасавајући свог колегу, дописника „Експреса“ из Мостара Фазлију Хебибовића и његову породицу 1992. године.

– У Мостару су га прогласили четником и он је имао само толико горива да се некако допеља колима до Невесиња – сјећа се Вукићевић. – Преко предсједника ИО Невесиња Веселина Граховца обезбиједио сам им гориво да их пребацим у Билећу, где је била Фазлијина тазбина. Све је било лако до Коритске јаме, где је био пункт војске тадашње САО Херцеговине. Ни данас не знам шта је пресудило и како су нас пустили. Били су кивни на све муслимане због покоља у Коритској јами… Фазлија је после морао да бјежи у Никшић, па у Херцег Нови, па у Београд, а одатле у Норвешку, где је остао десет година.

Био је то први физички напад на новинаре, који је наишао на општу осуду. Иако је председник Ђукановић мало потом, одговарајући на новинарско питање о овом случају, утврдио да су по среди „приватни разлози“, Пејовић је две године касније ипак осуђен и издржао казну од шест месеци затвора, а његов пајташ Марковић (данас је у полицији!) два мјесеца (занимљиво је, иначе, да је часни судија суда у Никшићу Андрија Бојовић, који очигледно није подлегао притисцима, убрзо после тога склоњен и од врсног кривичара „преквалификован“ у судију који се и данас бави имовинско-правним пословима).
 

Открио шверц дувана

Захваљујући Раду Вукићевићу, „Политика Експрес“ је још 1991. године прва обелоданила да се из луке Зеленика шверцују огромне количине цигарета које се глисерима превозе на црно тржиште Италије. Он је први успио и да сними шверцерске глисере, али му је одмах потом врло директно стављено до знања да се окане тога јер га може „појести мрак“, пошто је у питању државни шверц од којег живе полиција и пензионери…

Исјечене гуме

Осим батина које је добио 1997. године и бројних пријетњи и „добронамјерних“ упозорења искључиво фиксним телефоном да се окани ћорава посла, Раду Вукићевићу су два пута испред куће на периферији Никшића исјекли гуме на колима, али полиција никад није успјела ни те случајеве да расвјетли.

– Ја сам добио какву такву сатисфакцију, вјероватно зато што сам познавао нападаче и имао свједоке, а готово сви остали напади на новинаре и медије остају углавном обавијени велом тајности. Међу њима и онај најдрастичнији – кукавичко убиство Душка Јовановића, директора и главног и одговорног уредника „Дана“.

У свијет иде застрашујућа порука да је ово друштво у којем владају закони мафије, закони ћутања и завјера, који ће нам још задуго затворити сва врата и прилазе ка Европи. У оно, како га сада називају, „мрачно комунистичко вријеме“ јесте било притисака, позивања и саслушавања по комитетима, тужби и суђења, одузимања акредитива и политичких казни и прогона, али није било батинања, препада и убијања новинара.

– Зато брутално премлаћивање колегинице Лидије Никчевић и недавно подметање разорне мине под прозор главног и одговорног уредника „Вијести“ Михаила Јововића, представљају последњу прилику да ова, како себе назива, демократска власт коначно покаже и вољу и способност да овоме стане на пут, наравно ако она истински и искрено жели да уђе у коло европских народа – каже Раде Вукићевић.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: