Крајње је нелогична, на неки начин и бизарна, улога оних који су, у одсуству било које врсте привилегија, одлучили да поново гласају режим. То је она необична сиротиња, за коју горе поменута дјечица челника режима уз подсмјех изјављују да по њој „пишају“, али која и поред тога мазохистички, или из страха, одлучује да да глас том истом режиму који се по њој унеређује.