Вукићевић за ИН4С: За разлику од политичких представника, народ је положио испит прије двије године!

Након двије године од изборног пораза диктаторског режима и историјске побједе опозиције, а имајући у виду актуелни период политичке нестабилности, можемо закључити да грађани Црне Горе не могу бити задовољни демократским искорацима које је остварила наша земља. Дакако, општем стању демократије не помаже ни чињеница да је наша држава и даље у улози неке врсте западног протектората, у оквиру којег страни центри моћи и те како утичу на политичка дешавања, а често и управљају политичким процесима.

Уопштено говорећи, могло би се рећи да су слободни људи који су поразили режим Мила Ђукановића, током читавог овог процеса „положили испит“, прије свега сопственом масовношћу на литијским протестима прије избора, а и на сами дан избора. С друге стране, њихови политички представници, оличени у руководствима разних партија, такав испит нијесу положили. Из првенственог разлога што су, најчешће, политичке интересе сопствених партија стављали испред општих, не успјевши да остваре пријеко потребну слогу коју су од њих захтијевали грађани.

Но, и поред ове опште одговорности руководстава странака, убједљиво највећу кривицу за неуспјех прве пост-диктаторске Владе сноси њен тадашњи предсједник, Здравко Кривокапић. Он је у једном тренутку, на прилично шокантан начин, одлучио да се не прихвати своје пројектоване улоге, тј. одустао је да представља кохезиони фактор између хетерогених коалиција које су у Парламенту подржавале његову експерименталну, експертску извршну власт.

У једном моменту, оглушивши се и о моје здраворазумске савјете – а тада сам био његов савјетник – Кривокапић је одустао од улоге помиритеља, тј. некога ко ће непрестано тражити компромисе, ко ће мирити и санирати. Умјесто тога, а вјероватно под притиском некога са стране, он је одлучио да политички зарати са сопственом изборном листом, и да влада методом уцјене, умјесто методом компромиса. Било је јасно да таква извршна власт не може бити дуга вијека, и њу је оборила Ура, када је руководство те партије увидјело да Кривокапић покушава да им пронађе „замјену“, у виду странака националних мањина.

Након пада Кривокапићеве Владе услиједио је још један политички експеримент под патронатом одређених западних адреса, у виду Абазовићеве извршне власти, а који је имао спољну подршку ДПС -а, што је био и основни фактор његове неодрживости. Иако се и у овом случају радило о пројекту који није израз народне воље, Абазовићева Влада је поред неких негативних резултата, као што је запошљавање кадрова бившег режима, остварила и одређене позитивне, дате у потписивању Темељног уговора са СПЦ и на пољу борбе против корупције и организованог криминала.

У оквиру стања тренутне политичке нестабилности, од суштинског би значаја било обезбиједити прве слободне изборе у Црној Гори. Да ли ће партије које су побиједиле на изборима прије двије године успјети да се изборе за њих – остаје да видимо. И поред актуелне суморне ситуације, треба имати у виду да је, генерално, након пада неког диктаторског режима неопходно да прође више изборних циклуса како би друштво коначно закорачило стазама демократије. Дакако, ако у том процесу не буде претјерано ометано од иностраних центара моћи.

Што се тиче положаја српског народа, од великог је значаја што прије одржати први слободни попис становништва, који ће пружити реалнију слику онога што Црна Гора данас заиста јесте. Политички представници српског народа морали би да остваре блиску сарадњу са српским културним институцијама у Црној Гори, а и свим осталим. Између осталог, таквом сарадњом би се остварили резултати на пољу идентитетских политика, које подразумијевају укидање националне дискриминације и интервенције у области државних симбола: увођење тробојке, српског језика као службеног, итд. Такве активности нико други не би требало да види као одраз некаквог „национализма“, већ као нормалан и природан, демократски процес враћања Црне Горе себи.

Бошко Вукићевић за ИН4С

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: