Вукман Страшиви

Пише: Небојша Јеврић

Мало српско херцеговачко село у дубровачком залеђу припало је Хрватима.
Одавно је пусто. Да није Вукмана Страшивог, гуслара, нико се не би сећао ни да је постојало.
Вукман јединак у оца и мајке.
Једва га очували.
Добар али плашљив.
Кад би кренули у поље он се боји да остане сам у кући. Матер га води код Радовануше да му слијева страву.
За асталом је седео до ђеда који га је особио мимо сву ђецу којих је кућа била пуна.
Ђед није ништа радио, само са пушком талијанком обилазио винограде и гађао тице да не зобљу грожђе.
Вукман рукама затисне уши . Падао на земљу кад би опалио али се ипак навикао.
Једва га је ђед наговорио да се и он опроба.
Показало се да је дечачић добар стрелац.Омашиво није.
Испред куће је расла големе трешња на коју су се сви пели сем Вукмана.
Попео би се до најниже гране али даље није смео.
А ту није било трешања. Седео је и плакао док су мали стричевићи пљували коштице на њега.
“….кукавице,кукавице” ругали су му се а он је седео под трешњом и плакао.
Ђед са секиром је одкресао грану само за њега.
Да се вере по стењу и тражи гнезда по шуми,није могло бит говора.
Бојао се мрака.Није смео да оде до извора јер су се тамо јављала привиђенија.
Деца ко деца, још су га висе плашила.
Ђед није био неки гуслар али су надалеко биле чувене гусле које је он правио.
Направио је једне мале, само за унука.
Ђед је наизуст знао много епских песама.
Вукман их је лако памтио а онда гуслао, прво ђеду а онда осталима.
Кад је научио да чита купили су му у Требињу Вукову пјесмарицу.
Пред спавање, нарочито зими кад се окупе око огња, сви су га слушали. Друге забаве у селу без струје није било.
Вукман је растао као из воде. Постао крупан младић,стасит али и даље по мраку до воде није смео.
„Шта ћу кад сам страшив!“признавао је.
Али таквог гуслара није било у три села. Не само да је гуслао него и гусларске песме састављао.
И опет поче један рат.
Поделише оружје али се њега нико не сети. Са ђедовом талијанком преправљеном да троши метке од аповке,и гуслама преко рамена,појавио се и он на линији. И то код интервентног вода.
Сви су се чудом чудили али га примише. Дуге су ноћи у планини. Гуслао је крај ватре и борце забављао.
Кад би пукла граната падао је по земљи и касније блед као крпа устајао.
„А ко ће ваша јунаштва опјевати ако ја нисам ту?“
И увек са њима у заседу,увек на првој линију.
Остали су се јуначили а он је говорио „Шта ћу кад сам страшив, па страшив.“
Решени да очисте залеђе Дубровника ударила је на њих прослављена хрватска гардијска јединица „Тигрови“.
Херцеговци су се јуначки бранили али су били принуђени да се полако повлаче.
Вукман се није повукао. Био се сакрио препаден у шкрапу.
„Тигрови „ су прошли поред њега а ни приметли га нису.
Кад су одмакли почео је да пуца.Вукман Страшиви.
Имао је торбак муниције,имао бомбу коју је за свој врат чувао.
Сам. Није промашивао. Ко некад тице у винограду.
Међу „Тигровима „ је настала паника.
На почетне положаја вратио се и интервенти вод.
Те ноћи су хрватски „тигрови“ имали велике губитке. Отишли су према Дубровнику носећи рањене. Мртве нису извлачили.
„Шта би то с ,Вукмане?“питао је командант. У том удари граната у близини. Вукман се баци на земљу и покри главу рукама не стигавши да му одговори.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: