Вукмировић: Када бисмо одржали по минут ћутања за све Србе погинуле у Првом светском рату, ћутало би се 866 дана

После више од четири године пуцњаве, топовских канонада, патње, крви, зноја и суза, свет је прекрила нека необична и тешка тишина.

Завршен је Велики рат.

Више од петнаест милиона породица остало је у црнини. Међу петнаест милиона мртвих, било је 1.247.435 Срба. Толико је жртава на олтар слободе поднела мала Краљевина Србија, која је Нишком декларацијом за свој ратни циљ одредила ослобођење и уједињење југословенских народа, каже историчар Ђорђе Вукмировић за портал ИН4С.

Након завршетка Великог рата и потписивања Версајског мировног уговора, њен племенити циљ био је остварен – конституисана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Први пут у историји створена је заједничка државна организација Јужних Словена. У новостворену државу Србија је уложила све што је имала: своју ратну победу, име, грб, заставу, химну, независност, међународни углед, немерљиву енергију и милионске жртве својих грађана. Према процени делегације Краљевине СХС на мировној конференцији у Версају, односно на преговорима у летовалишту Спа, ратна штета Србије износила је од 7 до 10 милијарди златних франака (по ценама из 1914. год), а то је била половина њене тадашње укупне националне имовине. Званични подаци говоре да је Србија за четири године рата изгубила више од 28% становника, односно 62% мушког радног становништва (53% погинуло и 9% трајних инвалида) између 18 и 55 година.

Србију су страни извештачи називали „земљом смрти“ и „земљом црних барјака“. Победа Србије била је Пирова, јер када бисмо одржали по минут ћутања за све Србе погинуле у Првом светском рату, ћутало би се 2 године и 136 дана, тј. 866 дана!

Срби су неколико пута прешли брдовити Балкан уздуж и попреко. Од планина на западу Србије, шумадијских пропланака и Моравске долине, преко Старе Србије до Једрена и Тракије, од Сегедина и Паноније до три мора и Солуна, од Доброг Поља до Триглава, од пакла албанских планина и клиничке смрти целог једног народа, до васкрса на Крфу и Кајмакчалану. Од својих села у Србијици до Крфа и Вида, Марсеја и Бизерте. Од умирања од глади и исцрљености поред драчких баруштина и мочвара, до величанствених дочека у Темишвару, Новом Саду, Сарајеву, Марибору, Ријеци, Сплиту, Подгорици, Будви…

„Када се буде писала историја овог рата њен најславнији одељак носиће назив Србија“, говорио је Роберт Лесинг, министар спољних послова САД. То је била наша земља! То су били наши преци, за које је француски маршал Франше д’Епере рекао:

”Ко су ти јунаци који могу да се подиче да су заслужили једно од највећих одликовања на свету? То су сељаци, скоро сви, то су Срби, тврди на муци, трезвени, скромни, несаломљиви, то су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива. Окупљени око свог краља и заставе за слободу земље; ти сељаци, без напора, претворили су се у војнике НАЈХРАБРИЈЕ, НАЈИСТРАЈНИЈЕ, НАЈБОЉЕ ОД СВИХ. То су те сјајне трупе створене од издржљивости и полета, због којих сам горд што сам их ја водио раме уз раме са војницима из Француске у победоносну слободу њихове Отаџбине!“

У железничком вагону маршала Фоша у Компијењу, код Париза, 11. новембра 1918. Немачка је капитулирала и у 11 часова, 11. дана, 11. месеца, потписала примирје са силама Антанте, победницима рата.. На Западу се од 1919. тај датум обележава као „Дан сећања“ или „Дан ветерана“, а Србија га од пре неколико година слави као државни празник „Дан примирја“..

Тај вагон је у Другом светском рату имао велику симболику. Хитлер је у њему из освете натерао француске власти да потпишу понижавајућу капитулацију 1940. године, а касније га је пребацио у Берлин.. Вагон је 1945. године завршио у немачкој покрајни Тирингији где су га Нацисти уништили.
Након рата, 1946. године, произвођач старог вагона компанија „Compagnie Internationale des Wagon-Lits“ адаптирала је и донирала истоветну реплику вагона из 1918. и она данас стоји као главни експонат Меморијалног музеја у Компијењу..

На вагону су истакнуте заставе земаља победница у Првом светском рату. Међутим, након Другог светског рата, француске власти и државе Антанте су одбијале да на вагон окаче југословенску комунистичку заставу са звездом петокраком и то је тако трајало све до 2009. Њихово образложење је било просто — никаква Југославија није била победница у Првом светском рату и држава измешана између поражених и победника у том рату, на чијем челу су се од 1945. налазили поражени преобучени у комунистичке одоре, не заслужује да се њена застава нађе на тако значајном месту.

Коначно, током специјалне церемоније 2009. године српска застава је након 63 године враћена међу победничке у железнички вагон у Компијењу уз јасну поруку — победници у Великом рату су били Срби и нико други не заслужује да се кити победама плаћеним српском крвљу..

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: