Вуковић: Не у НАТО – не у пакао

Пише: Бећир Вуковић

Улазак, или правилније речено присаједињење Црне Горе НАТО пакту, представљало би у сваком смислу шок (сличне ствари постмодернистички  социолог именује цивилизацијским шоком), шоком готово антрополошким, и свега онога што народи чувају као своје културно и политичко биће, што чувају битак и драгоцјеност од несводиве другости.

За светске моћнике  западних велесила, у наше вријеме интегристичко увијек значи и сингуларну (једину) формулу, и образац чисте јесери. Та интегристичка формула често настоји да имитира и религиозне ортодоксије, и зато су тако опасне, и зато у себи носе (јединствено) зло.

Мале државице, мали системи попут наше сатрапијице заробљене још и пипцима мафије, и гвозденим грифовима корупције по свим спратовима, осуђене су да милом (или силом!), прихвате пакао новог светског поретка. Мисија Запада, или боље екс-Запада, одавно без својих вриједности, јесте да свим средствима, и начинима, уцјењивачким и ратно хушкачким, и ратним, и разарујућим, подвргне разне културе суровом закону еквиваленције (истих вриједности). Зашто је то тако. Има један одговор који нимало није духовит: култура која је изгубила све своје вриједности, свети се другима због својих вриједности.

Нови светски поредак има јасан циљ који се крије с оне стране политичког, да, како се каже – нормализује дивљаштво – да повуче црвену црту испод свих географија. Циљ је да се сасвим и до крајности редукује свака послушна или пак непослушна зона, да се колонизује – јасније речено и раније већ виђено – , да се “припитоме сви дивљи простори ” да призовемо теоретичара постмодерног зла Жана Бодријара, било да су географски, или пак простори менталног универзума.(Зазвучи застрашујуће – простори менталног универзума).

О свему овоме, и још цијелом лавиринту зала и његових отпалих сјенки, наша јавност нема никакву представу, понајмање ону која задире и у најинтимније сфере душевног, одн. интимног, одн. приватног. Да би се ушло у пакао прво треба проћи чистилиштем, које има своју функцију јасно исказану у имену. Инсталисање светског поретка резултат је једне окрутне зависти: зависти равнодушне културе ниске фреквенције и ниже дефиниције према културама високе дефиниције и фреквенције – зависти рашчараних система, дезинтегрисаних какви су редом на Западу, према културама високог интезитета – зависти десакрализованих система према жртвеним културама или формама.

Као да се послужило оном матрицом затирања Византије и њене културе, уништења, спаљивања  Вавилонске библитеке, да би се на том мјесту воздигле стаклене пирамиде, попут оних испред Лувра. Зато се и јавља непојамна мржња остатка свијета према Западу, зато се и црпу и простори религијског да би освета била већа и  апокалиптично ужаснија. (Бог увијек оставља неслућене просторе за жртву). И зато су изокренуте све перспективе према Западу, и Запад више нема излаза. Како ће изгледати Запад послије пропасти Запада, још једино налазимо у апокалиптичним текстовима. Каква је то мржња. Сасвим нова, невиђена и нечувена.

Није то мржња оних којима су све опљачкали (као у случају Византије), него је то још опаснија мржња: мржња оних којима сте све дали а да они не могу дато да врате. Нема бољег примјера од Грчке и редом арапског свијета, нема бољег пријмера од Романије и Булгарије, које су(не било примијењено), попут говеда ујурени у корал. (Сада, међутим, један камиончић булгарске салате не сме прећи границу), и откотрљати се према Бриселу. Ноу. Халт.

У ствари, то није мржња зарад отетог или узетог а не враћеног, него мржња која задире до дна, у дубине бића, и која је незаутавива. То је мржња зарад понижења. Не смије се неко пљачакати, или пак, присаједињавати ко стока, а да се, при том, и не пита. Запад то још не схвата. Али ако и схвата, касно је. Та мржња због понижења, показана је 11. септембра, која, опет, у ствари, представља понижавање тог новог поретка и система. Прије свега НАТО-а.

Нема ништа страшније од понижења Голијата.

Не у ПАКАО.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: