Вуксановић: Споменик цару Николају је дуг Црне Горе Романовима
1 min read
Споменик цару Николају у Београду
Престоно Цетиње вековима чека да се подигне споменик руском цару Николају Другом Романову или да се по њему назове нека од централних улица у овом граду. Иницијатива за подизање споменика није од јуче. Деценијама бројне институције, угледни културни и јавни радници градоначелницима црногорске престонице Цетиње упућују иницијативе, које су, као и најновија Српског националног савета Црне Горе, остале без одговора.
Председник Српског националног савета (СНС) Момчило Вуксановић подсећа да је Скупштини Цетиња још 2017. послао иницијативу СНС да се Црна Гора бар на тај начин „одужи Русији као вековном добротвору”.
„Пет година наша иницијатива чека на одговор цетињске власти. Много је разлога за покретање иницијативе Српског националног савета о подизању споменика. Пријатељство црногорског и руског двора и династија Петровић и Романов продубљено је и родбинским везама. Две кћери књаза Николе, Милица и Стана, удале су се за чланове руске императорске породице Романов”, каже за „Политику” Вуксановић.
Подсећа да је цар Николај намеравао да буде ктитор цркве на Цетињу, чија локација је била одређена између Биљарде и Владиног дома и „то место је најпогодније за постављање будућег споменика последњем руском императору”.
То што је Николај намеравао да сагради цркву Свете Тројице била је и жеља блаженопочившег митрополита Амфилохија, који је стално понављао да се тај божји храм мора изградити. Намеравао је да у тој цркви похрани три највеће хришћанске светиње: Икону Филмосову, Честице Часног крста и Руку која је крстила Христа.
Као званичан почетак верских и политичких односа Црне Горе и Русије означава се 1711. година. Моћни руски император Петар Први Романов, тј. Петар Велики, тада је упутио изасланике, пуковника Михаила Милорадовића (пореклом из Херцеговине) и капетана Ивана Лукачевића (пореклом из Подгорице) код митрополита Данила Шћепчевог Петровића Његоша
Након одласка владике Данила у Петроград 1714. и његовим пријемом код руског цара – императора Петра Првог Алексејевича Романова одобрена је велика материјална помоћ Црној Гори и донесена одлука о трајној помоћи Цетињској митрополији. Од тада се нису прекидала редовна материјална давања у наредна два века.
Оно што је зацртао владика Данило наставили су наследници. Владика Сава је одлазио и слао у Русију „за после наше црковне и за нашу сиромаштину”.
И митрополит Петар Први на самртном часу поручује свом синовцу Петру Другом: „Моли се Богу и држи се Русије.”
Његош је био веран том завету. Завладичио се у Петрограду 1833. године, у присуству императора Николаја Првог Романова. Његош је у Русији био произведен за архиепископа 1834. и митрополита 1844. године. Уз помоћ Русије, Цетињски манастир постаје седиште не само духовне већ и законодавне, судске и извршне власти. Захваљујући руској помоћи, на Цетињу је 1834. отворена прва редовна троразредна основна школа и Књигопечатња, у којој је, 1835. штампан први календар црногорски „Грлица” (1835–1839), а потом и Српски буквар, ради учења младежи „церковном и гражданском читању”.
У време владавине књаза Данила Русија је одиграла пресудну улогу у признању новог међународног статуса Црне Горе. Наиме, после велике победе Црногораца на Граховцу 1858, на Конференцији у Цариграду, уз подршку Русије и Француске, Турска је била принуђена да се одрекне врховне власти над Црном Гором мада формално није признала њену независност. Одлуком ове конференције први пут су утврђене границе државне територије Црне Горе.
Књаз Никола Први Петровић такође се снажно ослањао на Русију. О том односу сведоче речи руског цара Александра Трећег Романова у здравици упућеној књазу Николи у Петрограду 1889. године. Император је рекао: „Пијем у здравље књаза црногорског, јединог искреног и верног пријатеља Русије.”
Најновија историја Црне Горе као да се одриче вишевековне братске љубави према Русији, уводећи јој економске санкције, љубећи скуте НАТО-у. Такво понашање власти персонификује садашњи председник Црне Горе и лидер Демократске партије социјалиста Мило Ђукановић. Истина, народ је казао своје – Русија је била и остала њихова вековна заштитница.
Политика
Прочитајте ЈОШ:
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Spomenik caru Nikolaju treba podignuti Srbija. On je zarad Srbije žrtvovao svoj život i živote svoje familije. Za razliku od nosatog regenta koji je zarad sebe žrtvovao Srbe kopajući im prvu grobnicu na koju su se logičkim redosljedom nizale ostale grobnice. Da nije bilo nosonjine Jugoslavije ( druga je samo logična posljedica one prve) Srba bi danas bilo daleko više i na daleko većem prostoru pošto su dvije Jugoslavije što se tiče demografski katastrofa i gubljenja vjekovnih etničkih teritorija za 70 godina Srbe koštale više negoli Turci za cca 350 godina.
Da sam vlast sve spomenike navedenom regentu bi srušio, a na njihova mjesta postavio spomenike posljednjem ruskom caru.
Da,….. postavio bi i spomenike kralju Nikoli jer kada je Austro- Ugarska 28. jula 1914. godine objavila rat Srbiji, istoga dana su Rusija i Crna Gora objavile rat Austro- Ugarskoj.
1. Spomenik caru Nikolaju podignut je i svečano otkriven u Srbiji u Beogradu 16.11.2014.godine. Spomenik je poklon Ruske Federacije Srbiji ! Nalazi se u parku Aleksandrov u Beogradu u Ulici kralja Milana, gde je bila i ambasada Carevine Rusije. Na postamentu spomenika sa strana je odlomak iz pisma Nikolaja II Aleksandru Karađorđeviću iz jula 1914. na ruskom i srpskom: „ …Svi moji napori biće usmereni na očuvanje dostojanstva Srbije… Ni u kom slučaju Rusija neće biti ravnodušna prema sudbini Srbije.“
2. Bez februarske revolucije u Rusiji ne bi bilo Jugoslavije
Naslov teksta je od 01.05.2017 i on jeste istinit.
Detaljnije: Da nije bilo Februarske revolucije, Jugoslavija možda ne bi bila stvorena na način na koji je stvorena.
Februarska revolucija, čiju stogodišnjicu Rusija obeležava ove godine (2017), dugo je bila u senci svoje mlađe sestre, Oktobarske, koja se dogodila iste 1917. godine, nekoliko meseci kasnije.
Februar 1917. — tragedija jedne revolucije
Oktobarska revolucija ili, kako ju je nazvao najveći američki novinar toga vremena Džon Rid, „deset dana koji su potresli svet“, zaista je imala veliki uticaj na razvoj savremenog društva, međutim, ruski istoričar Andrej Šemjakin naglašava važnost Februarske revolucije, od koje je sve počelo.
Šemjakin je boravio u Srbiji, gde je održao niz predavanja na temu uticaja Februarske revolucije na stvaranje zajedničke države Južnih Slovena. U svemu tome nezaobilazna je ličnost Nikole Pašića, predsednika srpske vlade i dominantne političke figure na Balkanu na prelazu vekova.
Za Pašića carska Rusija bila je totalni oslonac, kaže Šemjakin, a kada je carska vlast oborena u Februarskoj revoluciji, to je ličilo na Pašićev lični i politički poraz.
„Za Pašića je Februarska revolucija bila udarac, kakav ne znam da je doživeo u svojoj dugoj političkoj karijeri“, kaže Šemjakin.
Novi ruski ministar spoljnih poslova Pavel Miljukov, nastavlja Šemjakin, bio je Pašićev stari neprijatelj, osvedočeni bugarofil i srbofob, koji se zalagao da se Bugarska privuče na stranu sila Antante tako što će joj biti ustupljena srpska teritorija koju je Bugarska okupirala 1915. godine!!!
3. Već u martu 1917 godine postaje jasno da će dalja sudbina Srbije i srpskog naroda biti samo u rukama vodećih zapadnih sila.
4. Dana 17. jula 1918, dva meseca pre 15 septembra dana proboja Solunskog fronta, car Nikolaj Drugi i carica Aleksandra sa petoro dece i četvoro slugu streljani u podrumu Ipatjevskog doma. Na tu vest kažu da je prestolonaslednik Aleksandar doživeo nervni slom.
5. Naime na početku Prvog svetskog rata 1914 godine sve tri države Trojne antante (Ruska imperija, Francuska Republika, i Ujedinjeno kraljevstvo V. Britanije i Irske ušle su u rat kao saveznice protiv Centralnih sila. Februarska i oktobarska revolucija iz 1917, Brest -litovski mir iz marta 1918 kojim Rusija istupa iz rata, i smaknuće ruske porodice Romanov, sve to zajedno uzeto garantovalo je zapadnim silama da će one preuzeti Balkan, i crtati kartu nove Evrope posle rata.
Osvesti se čoveče, i danas se zapadne sile grčevito otimaju za taj isti Balkan.
Bila je jedna karikatura nakon potpisivanja Brest-litovskog mira: Nemačka vodi ruskog medveda sa fronta, u pozadini Trocki broji svojih 30 srebrnjaka.
6. Austrijski car Franc Jozef umro je 21 novembra 1916, a zatim na presto stupa poslednji austrijski car Karl I austrijski. On je nastavio sa politikom vojnih represalija u okupiranim oblastima što je značilo nastavak masovnih zločina protiv srpskog naroda. Takodje lično je odlučio da se nastavi sa primenom bojnih otrova… Tokom 1917 vodio je tajne mirovne pregovore sa Francuskom koji nisu uspeli, a njegova nesposobnost u tim pregovorima doprineće da se vodeće sile Antante tada definitivno odluče za raspad Austrougarskog-carstva po okončanju rata. Čak i to malčice je doprinelo nastanku Jugoslavije.
7. Ma koliko da je srpski narod položio žrtava na oltar slobode, na osnovu toga Aleksandar Karadjordjević nije mogao da isposluje stvaranje Jugoslavije. Za nastanak Jugoslavije odlučujući su bili interesi vodećih zemalja pobednica, dakle interesi V. Britanije, SAD, Francuske.
Tvoja ocena Aleksandra Karadjordjevića ima sličnu „pamet“ kao ocena Mojkovačke bitke od strane Mila Djukanovića.
Nebitna je da joj se odgovori. Niška deklaracija od 07.12. 1914.god. ( tri godine prije boljševičke revolucije) je jasna: RATNI CILJEVI SRBIJE SU JUGOSLOVENSKI A NE SRPSKI!
Tu sve počinje, tu se sve i završava.
Karađorđevići mogu ponovo doći na prijestolje, ali samo u Srbiji.
Kod nas u Republici Srpskoj sigurno neće ( znam kako ovaj moj narod diše) čak i kada bi se stvorili uslovi za ujedinjenje mi nebi Karađorđeviće da nam vladaju, znači u tom slučaju od ujedinjenje nema ništa.
U KOJIM USLOVIMA JE DONETA? Niška dekleracija nije doneta u Beogradu, nego u Nišu zbog ratnih dejstava Austrougarske oko Beograda. U vreme njenog donošenja još uvek je trajala Kolubarska bitka na frontu dugom oko 200 kilometara, a malo ko u svetu je očekivao da će vojska Kraljevine Srbije biti pobednik.
Donošenjem Niške dekleracije računalo se na slabljenje moćnog Austrougarskog carstva IZNUTRA jer pozivaju se Slovenci i Hrvati da se i oni bore za svoju slobodu.
Niška dekleracija bi ostala mrtvo slovo na papiru da velike zapadne sile nisu prepoznale i imale svoj interes da bude napravljena država od Triglava do Đevđelije.
Donijeta je u uslovu kada je Vražija divizija ( sastavljena isključivo od Hrvata) činila čudesa po Mačvi, ravna ustaškim. Komandovao joj je ( hrv. zapovjedao) Slavko Kvaternik, kasnije od regenta unaprijeđen za čin više dok je vojvoda Živojin Mišić smijenjen. Inače, navedeni Kvaternik se aprila ’41.god. stavio u službu ustaškog pokreta, bio je glavni ustaša za Bihaćku regiju i glavni krivac za logor Garavice kod Bihaća gdje je stradalo oko 15 ooo Srba kao i za pokolje 4-5 ooo Srba oko Sanskog Mosta početkom avgusta iste godine. Preživjela je samo djevokčica Zora Skiba koja je bila živi svijetog tih događaja. Ovo je samo jedan primjer regentove “ vidovitosti“ koji inače nije bio Srbin negoli Jugoslovem. Tako se izjašnjavao i ja to moram poštovat.
Svako slovo Niške deklaracije se ostvarilo u potpunosti. Skupština kraljevine Srbije je dana 21.08. i 23.08. 1915.god. ( gdje su većinu činili radikali sa Cincarem Pašićem) odbila Londonski ugovor kojim se Srbija više no duplo proširuje i gdje bi cca 80% Srba bili pod jednim krovom. Regent i Pašić su ukinuli državnost i Srbije i Crne Gore a koja je samo sedam godina ( što se modernog doba tiče) kraća od državnosti jedne velike Njemačke.
Monarhisti su u Srpski organizam usadili malignu ćeliju zvanu Jugoslovenstvo a koja je kasnije sve više i više metastazirala. Ta ideologija je stvorila banovinu Hrvatsku ( preteču NDH) nikada veću ni po površini ni po ovlaštenjima, ta ideologija je organizovala suludi puč 27. marta ’41. godine i kukavički pobjegli ( zbog kojeg smo mi prekodrinsko- Dinarski Srbi u jezerima krvi plivali, doživjevši demografsku katastrofu od koje se nikada nijesmo niti će mo se oporaviti) koji je doveo do rata, oni do pobjede komunista sa njihovim AVNOJ-evskim granicama a koje su glavni uzrok ratova devedesetih. Regentov sin je pozvao Srbe da se priključe Titu 1944. godine umjesto da se vratio i stao na čelo ustanka. Kažu bio mlad a 1943.g. ima 20 godina, ja sam bio u ratu i poznavao sam momke koji su ginuli a nisu bili napunili ni punih osamnaest.
Sve gore su to uzročno- posljedične veze stvaranja prve Jugoslavije ( svaka druga gora pogibelj od one prve) a koje ti ne možeš shvatiti jer si ideološki zasljepljenik i koristiš kopi- paste kao i podatke iz vikipedije.
Što se tiče monarhizma, vi ga obnavljajte u Srbiji, nemam ništa protiv ali ga ne namećite nama u Republici Srpskoj.
Inače, glavni monarhistički ideolog je ona naša Hercegovačka neuredna sramota Vuk Drašković ćiji je ćaća bio Vidak Drašković a koji je glavni krivac za stradanje oko 15 ooo četnika dolje na Zelengori u Hercegovini. Tu mi je poginuo đed Marko sa dva brata Savom i Perom, najmlađeg koji se zvao Jovo su zarobili i poštedjeli jer je imao 17 godina ali je odrobijao dvije godine u zatvoru u Foči.
I molim te više mi se ne obraćaj pošto tvoje kopi paste čitati neću niti podatke iz vikipedije.
A ti kako oćeš.
To tvoje je pametno kao kad bih ja kukala što Vojska Republike Srpske nije bila jača u periodu 1992-1995 pa bi veće šanse za opstanak imala i moja Republika Srpska Krajina. Medjutim to mi ne pada na pamet jer čim su osetili da će opstati Srpski deo BIH, otprilike 1993, počeli su da smišljaju kako da nestane bar RSK u Hrvatskoj. A sada, zapravo na tome rade mic po mic već godinama unazad, nastoje kako da nestane i RS. Ono što nisu ostvarili 1995 gledaju kako da ostvare naknadno.
Nisam za monarhiju jer očigledno je da ni kralj nas ne može spasiti kad se uzigraju velike sile.
Zašto Cetinje kada znamo svi da od toga nema ništa?
Zašto se ne traži ovako nešto od Kovačevića, Carevića, Bogavca, Katića.. ?
Ako neće Cetinje , hoće Nikšić !
Pa Crna gora niti u jednom gradu nema cestit spomenik Njegosu!?