Vuksanović: Srpska književnost je velika civilizacijska celina

Utrkujemo se ko će gorim imenicama nazvati našu savremenost. Takav hor nema nikakvu šansu, čak i kada mu je dirigent izuzetan. Loši uslovi i nikakve prilike najbolji su izazov za uspeh. Odatle smo krenuli kada smo smislili ediciju koja će da prikaže milenijum srpske književnosti. Malo ko nam je verovao. Pustili su nas, sa zadovoljstvom, da propadnemo. Ovde mislim na lakome i zavidljive. A mi imamo sto knjiga u ediciji. To je pobeda koja ima smisla. Ali, nismo ni na pola puta, kazao je za „Novosti“ književnik i akademik Miro Vuksanović.

On je objasnio kako se u vremenu velike oskudice i para i ideja krenulo u izdavački poduhvat objavljivanja Antologijske edicije „Deset vekova srpske književnosti“ i dokle se za deset godina stiglo. Antologija predstavlja veliki istorijski obuhvat literarne reči od 12. do 21. veka, od usmene i žitijske književnosti do savremenih književnih žanrova.

– Prvi kriterijum je bio kanonski – objašnjava Vuksanović, pokretač i glavni urednik edicije „Deset vekova srpske književnosti“. – On donosi knjige koje su postale opšte kulturno dobro svog naroda. Drugi prilaz je otkrivački. On traži nepravedno zaboravljene knjige, važne kao znak svog vremena i kao naš razgovor sa prošlošću. Svaki uspeh mora da ima siguran korak ako namerava da ode visoko.

Vuksanović ističe da je osnovna namera bila vrlo jednostavna.

–Biranjem iz usmene i žitijske literature kao početnih oblika, potom iz stare dubrovačke književnosti, iz doba prosvećenosti, iz prethodna dva veka i ovog našeg, iz svih žanrova, na svim oblicima srpskog jezika, predvukovskog i savremenog, odasvud gde su Srbi živeli i dobro pisali, bez bilo kakvog podešavanja i navijanja, iz celog milenijuma, uzimanje onog što uspešno obeležava svoje doba vodi u antologijsku ediciju koja bi, da je sreće, bila u svakoj srpskoj kući koja drži do sebe, navodi on.

Spajajući pisce raznih doba, ističe, pokazuje se da je srpska književnost velika civilizacijska celina.

–Vide se njeni slojevi, kao godovi u stablu drveta, kao koncentrični krugovi, ponekad, ili kao ravne naslage koje se spajaju i nastavljaju, češće. Pritom se zna da je svako vreme ostavilo svoj trag i da su nam takvi tragovi potrebni. Sebičnost nije vrlina. Zato živimo u dobu mane, navodi Vuksanović.

Glavni junak – srpski jezik

– Glavni junak milenijuma srpske književnosti je srpski jezik. Glavna junakinja je srpska reč. Bez nje nema literature, nikakve, a kamoli antologijske. I junaci su pisci koji su na najbolji način stopili misao, sliku i rečenicu. Najviše knjiga u ediciji imaju Andrić i Crnjanski. To kaže da je dvadeseti vek u središtu i da tamo ima najviše primera za ugled, podsticaj i učenje, pohvalio se Vuksanović.

On ističe da čitanje nije presušilo, ali da se najviše „uzimaju knjige na eks“.

-Kao što se ispija brlja u krčmi. Od toga se čovek strese, malo utrne i ne zna da je uzeo otrovčić. Lagano ‘ispijanje’ štiva, sa budnim mislima i osećanjima, sleduje ljudima koji znaju da je čitanje i rad i lek u isti mah, naglašava Vuksanović i zaključuje:

-Možda ćemo, umesto pisama, uskoro u porukama da šaljemo samo repiće od slova, da se u razgovorima sporazumevamo slogovima, da umesto čitanja nastavimo da mrdamo usnama i da se vraćamo gde smo davno bili. Ovo jeste karikatura, ali i opomena.