Вуку у сретање

Пише: Војислав Караџић

Зебан и сеобан запути се Вук божијом пртином
Не знавши да слути великом путовању.
Старина Јоксим унуку потури друме дједовске
Подоји га духом завичаја.
Не ометоше језикотворца ни болештине
Ни вјетри зависти, ни немушти језици
Ни врази што су његовим мозгом крпили свој.
Не сретоше га ни дувари, ни столовача
Ни дим огњишта, до једнодушје његовог рода
Дједовска зидина, бистре очи извора
За све жеђи и окрепе.

Бану зорна прошлост да благослови овај дан
Милошћу свеопштег намеренија.
Сабрасмо се и завјетовасмо
Озарисмо и китине стијења
Наднијетог на длане Петњице.
Расплетосмо косе родослова
Из богатог вирја што га је наша лоза
Закоритила во вјеки вјеков
Освјештасмо крст предака
Истесасмо из мождине камен-кремен
Да у њега уклешемо сјећање трајно
На братимљење вјекова неклонулих.

На овом гумну што упија прво класје сунца
Потпирићемо искру за албуме слоге
За сливове језика,
За ту свету узданицу, стожерицу
Да јој не окрача мах
Да не клоне Вукова ријеч
Што исијава сјеме из згрушаног саћа
У млазје ријечи српских
У руно златно, руно крилато!

Изговорено у Петњици на дан откривања споменика Вуку Стеф. Караџићу

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: