Yes, we can – зашто је Вања Грбић битан за кошаркаше? (ВИДЕО)

Сиднеј, 2000. година, мирис „Томахавка“ и звук сирена још увијек „свјеж“ над Србијом. Олимпијада. Одбојкаши, као једни од миљеника нације, стижу у Сиднеј – у прва два кола, бољи су били Италијани и Руси. Долазе Американци, благи императив побједе. А, онда на сцену ступа Вања Грбић. И инат, што му, мање више дође на исто. Меч се завршава са 3:0 за „плаве“, а у једном од последњих покушаја Амера да се врате, у блоку 1 на 1, летећи Вања немилосрдно блокира и уноси се у камеру са узвиком „А, ви ћете нас да бомбрадујете“, за еуфорију широм државе.

Шеснаест година касније, ево нас у Рију. Ривали исти, спорт други. У недјељу и 20.45, неће Србија на паркет истрчати да игра против најбољих. Не, јер би то значило да смо потпуни аутсајдери – не, играће најбољи против најбољих. А, у тих 40 минута, 40 минута укрстиће се два свијета. И не, неће то бити обично лоптање, неће то бити још једна утакмица која стаје на страницу кладионичке листе и дефинише се са двије квоте. Судариће се шмек и ароганција, пркос и стероиди, вјера и лежерност, патриотизам и јефтина забава, страст и комерцијала. Србија и Америка.

И, колико год можда лоше почели овај турнир, Србија је тачно тамо гдје треба да буде: не рачунајући „Дрим тим“; од 11 других учесника, једини смо који нису сањали о сребру и једини смо који смо ријешени да у финалу не будемо статисти у њиховом сценарију, већ да пишемо наш.

То смо, уосталом, већ и показивали: и у Атланти ’96, када смо се носили све док нисмо остали без центра и у Индијанаполису 2002. године, када смо их понизили на њиховом терену. Само, док је меч на том Свјетском првенству прошао у ритму „Марша на дрину“, којим су френетични навијачи наше испратили на терен и носили их до чудесне побједе, чини се да су Ђорђевић и екипа ријешени да их овај пут побиједе њиховом крилатицом: Yes, we can. Или, да преведемо и прилагодимо, љепше звучи: можемо, бре.

Можда је ту и највећа побједа Ђорђевићеве филозофије: можда му кошаркашки „зналци“ могу замјерити неке тактичке замисли, пропусте у домену организације игре, селекције, ротације, али све то пада у воду када се зна да је успио да опет пронађе оно што смо негдје послије тог Индијанаполиса изгубили, а што нас је деценијама красило. То „нешто“ видјело се и у дуелу са Америма у групи, видјело се и против Хрвата када се ломило, а нарочито се видело у демолирању Аустралије. И вјерујемо, посебно ће се видјети сјутра. То нешто, пред једну велику утакмицу, када је осјетио страх у свлачионици, дефинисао је велики, можда и највећи Радивој Кораћ: „Е, хајде да изађемо тамо, наспрам њих, па да видимо – ко се боље игра кошарке“.

Ко год сјутра био на паркету, истрчаће на терен са том мишљу у глави. И то је највећа побједа и селектора и ове генерације. То што ова генерација баш зна да се игра кошарке, а селектор воли када се игра кошарке, додатна је вриједност.

Велике утакмице доносе велике играче и велике моменте. Велике, као што је Даниловићево закуцавање преко Сабониса, Гуровићеве тројке у Индијанаполису или, можда и најбоље, Грбићево уношење у камере. Они јуре обичну побједу, а Срби славу. Њима је од злата, Србима до части. Они играју за своју статистику, а Срби за све сународнике. И, баш зато, сигурни смо, у недјељу вече, може искочити неки Радуљица, који ће се унети у камеру и поновити ону Грбићеву реплику из Сиднеја. Јер, можемо, бре!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: