За Београд, за Београд…

Пише: Емило Лабудовић

Писма из села, којег више нема

Замаче и август (најкраћи мјесец у години по мишљењу моје мајке) за сјенокосе и премчице завичајних међа, освануше прве росе, свенуше кукурузи и дође вријеме за паковање и повратак. А торбе је све лакше паковати јер више нема оне која је увијек имала да дода „још нешто, да нам се нађе“.

И, ево ће шесто љето, кључ у очеву кућу па низ пут корацима који више вуку назад, остављајући пријеподне чија се љепота отима и далеко јачим перима од овог. Или ће то можда бити због растанка, носталгије и оне никад надомјештене празнине коју у души оставља растанак са завичајем…
… Аутобуска у Беранама која ходом рањеника излази из стечаја, аутобуси који свраћу и они који путнике укрцавају испред бензинске пумпе, нервозни путници и још нервознији пратиоци, кофери, торбе, кесе… Из „Затона“ који полази тек кроз два сата треште „народњаци“ који „шире љубав и добру енергију“, а до њега, у тишини коју ремети тек покоја суза и загрљај из којег се једва откида, „Озлем“ на чудној линији Бијело Поље – Беране – Рожаје – Нови Пазар – Сјеница. Радознало питам: откуд и откад ова линија и добијам одговор да се њоме само сакупљају путници за превозника који ће их потом повести у Њемачку, Луксембург, Холандију… Човјек у годинама, скида качкет да обрише зној, очију пуних суза (очигледно је испратио неког свога), себи у браду промрси „ево, ласте се опет селе, али на сјевер“!
Стиже „Ластин“, за Београд из Херцег Новог, до пола испуњен окашњелим туристима који су циједили одмор до задње капи, а на перону путника за још два аутобуса. „Само до Београда“, упозорава с правом мрзовољни кондуктер иза којег су сати и сати вожње (кренули претходног дана ујутро), што изазива буну и гласне протесте оних који би до Новог Пазара, Краљева, Крагујевца, Тополе, Младеновца… Раменима крчим пролаз до врата, настојећи да за сестру која се враћа у Београд обезбиједим неко мјесто, а онда иде ништа мање гурања око бокса за пртљаг. Небројеним торбама и коферима свих боја и профила, кабастим, крцатим и тешким, кондуктер једва успијева да нађе мјесто, праћен забринутим молбама да „припази јер тегле, флаше, и ко зна шта је још ломљиво и ризично“. У једном моменту, док му се зној обилато слива на кошуљу, кондуктер се исправи и завапи: „Аман, људи, хоће ли ико остати у Црној Гори“?
Укрцавање је коначно завршено, најмање половина путника и исто толико торби остало је да чека нову шансу, и аутобус је полако прошао станичну рампу. И док сам махао сестри и осталима, у глави ми је звонио кондуктеров „вапај“ и враћао ме у године великих сеоба не само из Берана него из васцијеле Црне Горе у Београд и широм Србије.

Није било и нема породице која није овако пратила неког свог који је ишао да се лијечи, школује или се „ухљебио“ и трајно настанио у српској престоници. И био дочекан и примљен отвореног срца и раширених руку. А било их је и има их за још најмање три Црне Горе. Онда ми се неминовно наметнуло поређење са црногорском „престоницом“ која се ових дана као јеж нарогушила јер у њу долази само ЈЕДАН Србин из Србије, и то не било који. Долази Патријарх. И све да је патријарх „туђе“ Цркве а не оне која је породила и очувала Цетиње и учинила га престоницом, витештво у које се то Цетиње до јуче клело, и неписани закон да су гост и путник – намјерник светиње, налажу ако не добродошлицу а оно макар – тишину. Ако се ономад потомак силних паша који су нас скоро шест вјекова палили и на колац набијали Цетињем прошетао (и нека је, гост је) као, што би код нас рекли, „силан Турчин“, онда би било људски, домаћински и морално на исти начин дочекати човјека који свједочи исконско добро и љубав Божју.
Сједим у станичном ресторану и, док чекам „мој“ у правцу Подгорице и испијам већ другу кафу, тамо према Србији одоше још два аутобуса, оба крцата. Одоше многи за Беорад, неки и до неког од успутних српских градова у којима их, ево полажем ову сиједу главу, неће сачекати кордони полиције и узаврела атмосфера. И нико им чак неће ни замјерити што њихова „домовина“ на нож чека само једног „њиховог“ који је ништа мање и наш. Одоше у бројкама које тамо никад нико није сабирао и не сабира, одоше да раде, уче, лијече се и живе свој живот као своји код својих и на своме. Моја сестра је тамо већ четрдесет и кусур година, формирала породицу и за коју годину ће у пензију коју је од првог до последњег дана зарадила у Србији. И нико никад јој није пребацио због тога, мрко је погледао а камоли прогласио „окупатором“. А оног ЈЕДНОГ, њиховог колико и нашег, на Цетињу се спремају да дочекају како нијесу ни Поћорека ни Пирција Биролија јер они, за разлику од овог ЈЕДНОГ, за њих нијесу били окупатори. Њега неће да дочека и удостоји чак ни онај којег су „достојним“ прогласили баш из круга тог ЈЕДНОГ јер је, каже, толико пргав (Катуњанин, није то мала ствар) да, за разлику од прчевите Драгиње, неће да се прчи по Цетињу. Да још увијек у овој несрећној држави има и мрвица стида, не би се звала црна него црвена Црна Гора.
Мину и подне а „мога“ још нема. Наручујем трећу и од конобара приде добијам информацију о новом стању и новом власнику станице који покушава да је оживи. И сјећам се (сјећање је колико благодет толико и проклетство) како тадашња беранска власт не даде да бивши „Иванград – превоз“ и станицу преузме београдска „Ласта“ . И сјећам се, и тада сам чекао „мој“, како се громогласно на станици славило што се фирме и станице дочепала мутна петњичко – њемачка комбинација, уз пјесму: „Ловћен красе Петровићи а Беране Адровићи“! И нијесу „пјевали“ само Петњичани. Данас не пјева нико, али се међу ријетким тек запосленима осјећа олакшање и нада. У то име частим конобара и надам се да ће и овај „мој“ скорије. А за Београд оде још један.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: