За Београд, за Београд…

Пише: Емило Лабудовић

У Београд се одувијек могло стићи разним путевима и на разне начине. Од како је на бријегу изнад ушћа двију моћних ријека саграђеноо прво здање са намјером да ту и остане, у Београд су хитали многи. Злонамјерни: огњем и мачем; добронамјерни: потребом, вољом и љубављу. А Београд је све њих дочекивао онако како заслужују. И трајао, упркос чињеници да је посађен насред пута, пута којим се, још од Темплара наовамо, ишло и још увијек иде на Исток, у освајање и потчињавање. Потчињавали су и Београд, али никад толико дуго да он опет не развије бијела једра свог брода којим већ вјековима „плови“ немирним водама Саве и Дунава.

У Београду и над Београдом су се вијориле многе и свакојаке заставе. Али, ни једна не приличи Београду и није његов знак као „тробојка“! Гдје год да стоји, на јарболима или у рукама, над њом је небо увијек плаво и насмијано. И колика год да је, она која може да стане у дјечје око, стандардна, или она која ће наткрилити Кнез Михаилову и плато пред Скупштином „тробојка“ је лична карта и свијетло лице Београда. А кад је Београда, онда је и цијеле Србије и васколиког Српства. По њој нас у свијету препознају и казују.

У Београд се и даље путује и долази разним путевима и на разне начине. Некад „с фирмом Крстић“, па онда све новијим и модернијим средствима. Ишло се, и иде се, и пјешке. Затим бициклима, камионима, тракторима… Јер, Београд је широк, отворен и има мјеста за све. И за оне који га воле, а таквих је много, много више, и за оне који га, из само њима знаних разлога, не воле. И за оне који би да га граде, али и за оне који би да га, из свима нама знаних разлога, руше. А Београд је и њима праштао и увијек ницао већи, љепши, напреднији.

Београд није тек само град. И није само главни град и престоница. Београд је далеко више од тога. Његов бесмртни грађанин, Душко Радовић, је својевремено говорио: „Ко је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно“! Београд је једно велико, разиграно и раздрагано срце. Срце дјетета које неуморно куца у тијелу старом вјековима. Срце Србије. Срце које је свој ритам синхронизовало са срцима Срба ма гдје били. Београд се воли, јер Београд је – љубав.

У Београд се, дакле, може на разне начине и разним средствима. Али, данас се у Београд иде само срцем. Срцем пуним зебње за његову чистоту, за његову љепоту, за његову слободу, за његову част и достојанство. Али, и срцем пуним храбрости, одважности, ријешености и одговорности да Београд, као и увијек до сада, опет буде ПОБЈЕДНИК. И да онај споменик на Калемегдану не буде само мермер, бетон и гвожђе, већ да и даље остане симбол какав приличи Београду.

Београд је срце, а срцу се, да би разумјело, мора прићи срцем. Чистим, насмијаним, искреним, поштеним, родољубивим, патриотским… Срцем пуним свијести о тренутку у којем се срце свих Срба тренутно налази, свијести о отрову којим га покушавају затровати, отуђити и зауставити. Јер, кад срце стане…

И зато, данас у Београд авионима, камионима, бициклима, тракторима, пјешке… било како и на који начин, али срцем. Јер, срце може само срце да разумије.

А Београд ће, као и увијек до сада, све схватити, све разумјети, свима опростити и све загрлити. Јер, широко је срце београдско и није га могуће преградити и блокирати.

Сјутра је Лазарева субота, дан када је Исус већ четири дана мртвог Лаара позвао да устане. И Лазар је устао. Београде, срца те зову да устанеш и опет васкрснеш, отворен, широк, топао и бјељи него икад! Устани, Београде!!!

Добродошли у Београд, ви који му носите срце на длану!!!

За Београд, за Београд…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: