За ћирилицу нема ловостаја – уништава је свака покондирена шуша
1 min read
Пише: Нина Кадић Јововић
Ових смо дана обиљежили Дан словенске писмености. И баш ових дана смо у прилици да чујемо о Југославу Благојевићу, професору даниловградске гимназије, који је, у медијима и изван њих, стављен на добош јер се осмјелио да за ћирилицу затражи третман по Уставу нужан и по моралу добар, исправан и праведан.
Накана ми није да браним професора Благојевића. Он као врсни математичар добро барата властитом интелектуалном снагом, као залогом да ће се људски дух увијек борити за узвишене и исправне циљеве. Такође, није ми намјера ни да браним своје писмо, јер се оно не брани новинским прогласима, увјеравањима или позивањем на овај или онај закон. Настојање ми није да потцртавам како опстанак једног народа зависи од очувања његовог идентитета и да су тај идентитет, управо, писмо и култура. Нема потребе ни да говорим о ћирилици као сопственој кожи и себи као логорашу окруженом бодљикавом жицом, јер сам се дрзнула да не дам да ми затиру памћење и силују памет, јер сам се одважила да не повијем кичму под теретом туђе неетичности и бестијалне мржње. Баш зато, немам ни најмању тежњу да упирем прстом у оне који су на себе узели подвиг ћутања, јер су ти, одавно већ свјесни, у свом срцу, да и нису достојни да говоре! Моје хтијење није да предочим како је ћирилица постала ријетка звјерка, коју, пошто-пото, треба заштитити, да је попут пчелиње матице треба очувати, осим, уколико неко зна да у неком друштву постоји више матица или да са нестанком матице друштво не умире…
Наум ми није да ријечима једног пјесника упозорим како смо заштитили медвједе и даброве, чак и зечеве, што је у реду, али за њих постоји ловостај, вријеме кад их ловци чувају, а за ћирилицу нема ловостаја – уништава је свака покондирена шуша!
Такође, моја жеља није да кажем како је његовање ћирилице не само наша дужност, већ треба да буде и љубав коју ћете поклонити дјеци, осим уколико знате да дјеца и без љубави могу у нешто лијепо и добро да одрасту.
Но, хоћу да вам кажем понешто о томе шта јесу моје намисли као ђака те исте гимназије (у којој више од 40 година ради професор Благојевић) и као професора српског језика и књижевности.
Учећи у школама, осим знања, носимо са собом и лијепа сјећања на неке од професора који су нам предавали. Сјећања на људскост, сјећања на начин, оно књижевничко ‘како’. На разговоре у којима препознате, одмах, човјека, као што бисте препознали ријеку пливањем. Многе су нам животне воде помућене камен-разговорима или невјештим пливачима. Исто тако, нису сви који су нам предавали били истински професори. Тако можемо назвати само оне који то, збиља, заслужују, а таквих је, бар у мом случају, било више.
Имала сам кроз школовање свијетле примјере врхунских људи-професора који су ми у огромној мјери помогли да нешто, у нечему, разумијем. Управо мислим на професоре гимназије “Петар I Петровић Његош” у Даниловграду.
Моја су интересовања кроз школовање била, у највећој мјери, усмјерена на умјетности и философију, стога су ми предавачи тих предмета били први међу драгима.
Размишљам како ли би се осјећао мој некадашњи професор философије када би чуо да је моја сестра слушајући предавања на једном од најбољих универзитета свијета, у престоници европске културе, казала: „Овај човјек је одличан професор, али не тако сјајан као наш гимназијски”. И не, то нема једино везе са дубином знања, него и са односом према ономе који вас слуша, са оним покрај кога пливате у разговору.
Много смо учили, понешто научили, био би то подухват васељенских размјера када би и ми помјерили нешто у туђем космосу. То, свим професорима, мора бити циљ.
На крају крајева, мора се знати пливати, јер су многе воде сувише мутне и дубоке и за врсне пливаче, а камоли за наивније.
Посебна љубав за све који пливањем савладавају још нешто сем кругова у води, љубав за њихове бистре очи и „лепореке” разговоре.
Ђаци, изашавши из школе, знају да је Учитељ не само онај који вам је усадио одређено знање, већ и онај који је био кадар да пробуди дух слободног мишљења и осјећај интимне и колективне одговорности. Баш такав професор је и професор Југослав Благојевић. Уколико сте учили математику код њега, могли сте, слободно, ући кроз врата Платонове академије, јер сте од оних који познају геометрију.
На приличну жалост оних који лоше промишљају и зло намишљају, кољена једног професора математике нису од тијеста, па да намах клекну кад запушу вјетрови заповијести.
Снажан стисак руке, за оне који су нам подарили сем знања и ону лијепу ствар код учења, а то је да нам га нико не може одузети, јер војници, баш као и опсаде, долазе и мину, а Архимедови кругови остају као исходиште и уточник времена у којем ће опстати само чврсте зиданице човјечног.
На крају, парафразираћу Платонову мисао о људима као земљи и казати да су учитељи као земља, могу вам помоћи да растете као особа или могу успорити ваш раст и претворити вас у обични коров. Зато, будимо на страни добрих учитеља у времену сујете лоших ученика.
А што се тиче ћирилице и математике, та је веза тјешња него што се мисли, јер – математика, баш као и ћирилица, никада не вара. Ни математици, ни ћирилици не треба пресловљавање, тамо су рачуни увијек чисти.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Nije nespretan, valjan ti je i ljucki način!
A profesor?
Pa on je Blagojević, potomak četobaše Blagoja, čiji će jedan potomak Đoko da da prezime Đokovićima!
Svi oni i još oko tridesetak danas kuća, Vujovi potomci!
Onog Vuja pred kojim su pomjerale Planine i micali klanci!
… Blagojević je on, nije bili ko, bili čiji!
Naš je!!!
На овако потпун и истинит чланак тешко да могу шта да додам, а да не испадне сувишно. Ипак, осјећам се позвано да оставим своју поруку подршке, како аутору, тако и професору Благојевићу. Бивши сам ученик горепоменуте Гимназије. Предавао ми је професор Благојевић. Нешто што не можете да не примијетите, тј. уколико обраћате пажњу, јесте то да он на својим часовима више од свега настоји да вас научи да сагледате свијет очима које нису замућене погрешним расуђивањем. Математика је савршена – у њој нема простора спекулацијама и сваковрсним нагађањима. Ако нешто тврдите, то онда и поткрепљујете чврстим доказима, иначе ваша тврдња пада у воду. За моје четири године у гимназији професор Благојевић се свесрдно трудио да нам усади ову истину у умове, да нам прошири видике, да остави у аманет да волимо и користимо наше писмо, да на њега и његову задивљујућу историју треба да будемо поносни, али ништа од тога нам није наметано. Били смо слободни да погрешно мислимо, ако сами тако желимо. Послије неког времена, ако и даље обраћате пажњу, примијетите да је главни циљ Математике код професора Благојевића да вам уз неколико успутних формула уједно да савјете како да постанете човјек у правом смислу те ријечи. Ако и након тога обраћате пажњу, схватите да се налазите у просторији са изузетним човјеком, а изнад свега, с човјеком који вас не обмањује и који вам предаје основе Истине, као што у једној образовној установи и треба да буде, а као што, нажалост, често није. Како је то и више него лијепо речено у тексту изнад, бранити једног таквог човјека није потребно, нити умјесно, нити је потребно бранити наше писмо. Не желим то да радим. Они јасно говоре сами за себе. Желим само да се захвалим. Професору, који ме је учио како се препознаје и воли Истина, и аутору, као једном од оних ученика који обраћају пажњу. Ово је мој неспретан начин да то и урадим. Хвала Вам.
… Nino, jadi ga znali, koga je to rodila majka da uništi najstarije, najfunkcionalnije i najljepše pismo, ko!?
Osam hiljada godinica ono živi, osam je najvećih carstava nadživilo, pa neće fukaru!?
Smrti njemu nema.
Srpskom pismu, nema!
Nama, nema!
Srbima, nema!
Sve je već bilo i prošlo, a mi smo tu.
I naše pismo je tu.
Dok je nas u životu, kako smrti nama nema, Nino, strah je bezrazložan!
Sasvim!
Lijepo napisano da nas je vise takvih blagojevica…kadica jovovica…
Niko se ne stidi svojeg pisma, ni Kinezi ni Japanci ni Korejanci ni Tajlanđani ni Arapi ni Jevreji ni Gruzini ni Jermeni ni Grci ni Bugari ni Rusi, naravno ni svi oni narodi koji pišu latinicom, jedino kod nas ovi bijednici i teški kompleksaši poput Komlena!
Браво, Нина и као Кадић и као Јововић – Ви сте професор истине, части, достојанства – то Господ и будућност у Вас вјерују – на многаја љета, многаја љета, многаја љета!
Ево за наше зрелије читаоце између осталог господина Николу Зеца и Ђикана упуство да намјесте српско писмо на рачунару.
https://www.youtube.com/watch?v=LBsmaviBWeY
Мали савјет од мене за све читаоце: – Кад сте у неком документу или програму и не можете изаћи да мјењате писмо путем миша онда само стисните заједно алт+шифт и писмо ће аутоматски бити промјењено између српског и енглеског (односно оног које сте ставили на листу омогућених писама).
Што се тиче теме само ћу да додам цитат Блаженопочившег патријарха српског Павла – „Ако нестане наше писмо, нестаћемо и ми“.
Gorski …
Jedno je pisati, a drugo, nešto sasvim drugo, misliti srpski!!! ( Rusi su rekli : ustani, bori se, ili umri! Samuraji, još pobolji ratnici su govorili, oni ratnici : misli, ili umri!)
Znam ja mnoge koji su pisali srpski, a mislili tuđinski!
Nijednog ne bih dao za brata Zeca, daleko bilo!
Gorski …
Ja kao nekadasnji ucenik ovog velikog covjeka, koristim priliku da pozdravim profesora Blagojevica. Profesore da Vam Bog da zdravlja i srece jos dugo godina, jer to zasluzujete.Hvala Vam sto ste izabrali put koji Vam dolikuje,hvala Vam sto ste strogi i pravicni,sto nam je u zivotu mnogo pomoglo.Hvala vam za sve. Veliki pozdrav za profesora Blagojevica.
Pozdrav Komlijene,rimski,naravno
E Shipu racq!
Crnogorci koji zaboravljaju svoje matično pismo,nijesu ništa drugo do poliuretanski Novodukljanci.Bez tradicije,bez istorije i bez korijena.Ništa više.
Комлене ти си један безначајни …..
Redakcija baca dimne bombe. Ništa ćirilica, ruske rakete i slična zamagljivanja. Čeka se potez Radunovića. Nešto mu je teško da se odluči, treba svi da ga poguramo.
Срби питајте Мила и Бечића шта кажу за ћирилицу.Одсад се њима обраћајте.