За интеграције до последњег Србина

Пише: Чедомир Антић

Прошле седмице сам говорио на једној конференцији у Београду. Тема је била регионални односи. Говорници из редова невладиних организација наклоњених евроатлантским државама грдили су националисте свих боја и етникума у Србији, Хрватској и Босни и Херцеговини.

Истина, кризу су претходних мјесеци подстакли бошњачки шовинисти у Сребреници ,и хрватски у Вуковару, хрватска предсједница славећи злочине у Книну и бошњачки национални вођа након што је у партијски програм СДА унио укидање Републике Српске… Али, зар је то битно?!

Када су Срби криви, одговорност је искључиво њихова, нема олакшавајућих околности. Када су други криви, онда ту мора да постоји нека темељна, метафизичка српска, или макар општа човјекова кривица. Није важно што је Хрватска добила рат и што нигдје није попустила. Мука је што нису своме народу дозволили ентитет у Босни, пошто су с једне стране били похлепни да укључе и Бошњаке у мртворођену конфередацију с Хрватском, а са друге стране нису жељели да им херцеговачки ентитет пресуђује на изборима. Али за то јесу, природно и разумије се, а да се Хрвати међусобно не би свађали, криви опет Срби. Проблем је што Босна и Херцеговина није држава колико и Црна Гора што не обесправљује српски народ.

Кад није ваљала СФР Југославија, онда су је хладно спремали за савез независних држава и разбијали, конфедерацију Србије и Црне Горе су направили као инвалида да би је потом еутаназирали, Косову не би одузели нити једно овлашћење, ни квадратни центиметар територије који му је, некада давно опредијелила група српских комунистичких криминалаца и народних издајника.

У таквим околностима, једна невладина посленица рече како Србија има чак 38 отворених питања са сусједима. Најгори смо! А толико смо се трудили. Издали смо Крајину, прихватили безусловну независност Црне Горе. Прихватили БиХ онако како су је дефинисали амерички бомбардери. Прихватили независно Косово, само што тамо већина мисли да је независност потпуна тек када Срба преостане само у Зоолошком врту (и то не међу посјетиоцима).

Неевропски Срби никако да прихвате да им отму цијело Косово и да обесправе последњих 50.000 сународника на сјеверу. Тешко разумију погребу да остану без пола Дунава, јер Хрвати нису прошли фазу империјалне силе (што за разлику од осталих балканских народа заслужују и тако им је потребно). Никако да разумију нужду да Војводина буде што независнија, а Српска што невидиљивија… Као и да су гранична питања бесмислена и глупа… Осим кад се ради о пустом мору у Пиранском заливу, и међу Хрватима код Неума.

Невладина предузетница коначно примијети и како док се, ето Срби и Хрвати свађају, демократска и европска Црна Гора ћути и ради. Граби ка Европској унији. Небитно је што је Црна Гора земља у којој су спорни и попис и избори. Што влада један те исти круг људи. Што Срби не уживају ни права националне мањине. Што прогоне свештенике. Важно је како све то виде наши бриселски пријатељи.

Сјећате ли се како су у једној спортској сали у Црној Гори, за вријеме утакмице, полицајци отимали државну заставу Републике Србије? Како скидају табле које славе историјски догађај ослобођења неког краја Црне Горе зато што је исти извршила српска војска?

Ево вам сада, велики Црногорци, Рамуша Харадинаја. На Чакору, на наводно спорној граници, развио је заставу Републике Албаније. Не косовску већ барјак Албаније. Грди своју владу што је превише попустљива у одбрани Титових тековина чији је Ђукановићев режим једини директни политички потомак.

И…? Има ли неке реакције? Да ли је европски гувернер или надзорник у Приштини можда Харадинају забранио политичко дјеловање? До опоравка Руске Федерације српски политичари у Босни губили су мјеста премијера и предсједника за мање, отимали су им послове, блокирали рачуне, плијенили пасоше њиховој дјеци. На Косову не раде тако. Харадинаја су пратили у Хаг као трудницу. Дански гуверенер Косова га је звао на кафу, а Милошевића ни митрополит није смио да посјети у затвору, а да га не оптуже у јавности да је комуниста, пуковник и ратни злочинац.

Шешеља су осудили на годину и по дана робије због „непоштовања суда“, зато што је у књигама наговијестио идентитет свједока. Харадинају је мистериозно у смрт отишло девет свједока али суд то није увриједило. Е, послије су га ослободили дан након Дана албанске заставе. Тиме су му покварили празник и сурово га и необично казнили. И сад тај Харадина – вјежба патриотизам на Црној Гори.

За то вријеме црногорски премијер мора да доказује да му није у „мисаоној матрици“ да протјера Србe, објашњава како је већински језик у Црној Гори „туђински“…

Али, све су то дечје болести демократије. У ЕУ ћемо сви ионако бити заједно. Зар је битно што Срби немају права, а други их имају?! Што је важна риба из Пиранског залива, а нису људи са сјевера Косова? Што ће Превлака можда бити хрватска, а Чакор албански?

Важни су другарство, ервоатлантске интеграције, власт..

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: