За ким звона звоне

Пише: Емило Лабудовић

На фотографији из фото – архива Ада Софтића из Берана, приложеној уз ове редове, налазе се професори беранске гимназије, снимљени негдје на почетку својих каријера. Имао сам част, а слободно могу рећи и привилегију, да уз неке од њих интелектуално сташавам и откривам тајне науке и образовања.

Од тада је минуло ево ће скоро пола вијека, много од наученог је нестало у катакомбама заборава, али оно што је још увијек ту, нетакнуто и свјеже као да је било јуче, јесте сјећање на те дивне људе који су нам били много више од професора. Били су то наши други родитељи који су нас, скоро једнако као и они прави, водили кроз живот, морално уобличавали и формирали као личности.
Миомир Дашић, Слобо Томовић, Ацо Митровић, Радисав Дедовић, Ђоко Аковић, Момо Лутовац, Момо Томичић, Тајо и Живко Вешовић, Љубо Вуканић, Чедо Боричић, Вуле Осмајлић, Урош Чукић, Јездо Ћулафић, Рајко и Рада Богојевић, Лепа Шекуларац, Рајко Божовић, Веско Рмуш, Рајко Лекић… плејада прије свега добрих људи, од којих су многи већ почивши, али и те како присутни у сјећањима својих бивших ђака и незаборавним анегдотама које се преносе с генерације на генерацију. Радили су за скромне плате, били подуже подстанари, дијелили са свима зло и добро друштва и времена и… никад нијесу штрајковали. Њихова просветно – педагошка мисија била им је преча од сопственог положаја. Због тога су били изузетно поштовани, а звање професора беранске гимназије било је посебно вреднован друштвени статус. Статус који је налагао скидање капе и дубоки наклон пред њима, не само нас ђака.
Да се не лажемо, нисмо ни ми увијек били „цвећке“, али оно што се данас дешава у и испред школа у то вријеме није се могло ни замислити. Поштовали смо и били поштовани, а, захваљујући нашим професорима, школа је била високо рангирана друштвена институција. Ни успјеси нијесу изостајали. Знало се ко и колико зна, дипломе се нијесу дијелиле капом и шаком, и, мада тада није било ПИСА тестирања, из моје матурске генерације више од 90 посто нас је завршило факултете, широм „оне“ Југославије, постали цијењени стручњаци и изван њених граница.
Школско звоно, тај симбол трагања и истраживања непознатог, напретка и освајања интелектуалне слободе, у великом броју школа у Црној Гори данас се није огласило. Наставници и професори штрајкују, а између њих и звона, улице и учионоце, наставе и наставка просветног посртања, испријечило се десетак процената повећања плата. Истина је да су и просветари људи, да и њима треба већа плата, станови, итд. Али, и ђаци су будући људи које значајним удјелом формирају баш ти наставници. И многи од њих ће, вјероватно, бити будући наставници који ће, опет, пропустити да се несебично и крајње пожртвовано посвете својој мисији. И тако, сами себе расплићемо, сами себе (много ефикасније) заплићемо. А просвета тоне ли, тоне.
Не мијешам се и није до мене да просуђујем ко је и у којој мјери у овој пијанки у праву, али знам ко ће на крају да плати рачун. Знам да у преговорима обје стране нешто захтијевају, али и нешто и нуде јер, у противном, то нијесу преговори већ ултиматум и безочна уцјена, на шта, руку на срце, и овај случај личи. А шта, заузврат, у име просвете, нуди онај надобудни, уштогљени и као у воску урађени Божовић? Побољшање наставе, већу ангажованост, више реда, више знања…? Или ће се сав однос просвете према друштву, а и обратно, свести на тих 10 до 20 процената повећања плата? Плата које и да их повећају дупло не би значајније промијениле њихово сиромаштво. И све само до нове прилике за трговину са Владом. Владом чије су министре образовали и обликовали баш ти професори.
Данас су жртве тог односа, трулог још у темељима, ђаци и родитељи преко чијих леђа Влада и осиони, високоумишљени Божовић, у име просветара, натежу конопац, а сјутра ћемо цех да платимо сви. И не само на ПИСА тесту, он је само мјера нашега очаја и пада, већ стањем у којем су „Луче“ тек украс на зиду, у којем јефтино купљене дипломе једнако вриједе као оне иза којих су сати и сати непроспаваних ноћи, у којем ђаци туку наставнике а неки од њих, да би избјегли батине и малтретирање, разреде завршавају ванредно, стањем у којем 29 доктора наука и 297 магистара таворе на Заводу за запошљавање…
Не знам за ким звона звоне, али поуздано знам да нам је на том пољу свима одзвонило.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: