За Мила!

Пише: Стефан Грломан

За Мила и уз Мила, сада више него икада. За Мила као за краља или за Тита, јер таква је величина. Ништа мање. За Мила сада (и ко зна када) и ко није био до сада.

Коначни производ скоро па вјековне праксе која је израсла у стил живота и начин размишљања у Црној Гори, а може се ословити у неколико ријечи и гласила би – „Да будем секретар комитета“ је спознаја да се никоме, па ни самоме себи више ништа не може вјеровати! Осим Милу.

Шта значи „да будем секретар комитета“? То значи да се високо котирам, да ме сви знају, да ме се сви плаше – јер ја сам „први уз“, „први до“, „њихов човјек“. Остварио се наиме онај цитат из Живковог филма „У име народа“: „а руку на срце, ја бих волио да народа и нема“. Мада, како ми се чини једнако ни тада није било народа као што га ни данас нема.

Љубав према повјерљивим информацијама и изграђени менталитет послушности, а којима се купује статус и функција (!), е управо то је у крви „народа“… Сваки од оних који се испрофилисао као „народни вођа“, „револуционар“, „бунтовник“, подлегне тим омамама – мирису (све)моћи и прода своје стадо… Другачије не може бити. Два су разлога томе: страх и исконска – она унутрашња жеља да не буде другачије. То двоје у комбинацији чврст су гарант да се ништа промијенити неће.

Стога за Мила – јер само је он стваран, све остало су измишљени ликови, цртани филм, и без обзира колико некада озбиљно и „жестоко“ изгледала ( скупштинсла дешавања од прије неки дан ), то је само представа – чак и онда када је стварна (!) , послије оволико година, деценија јасно је да ће ако није лажна, оно сигурно постати лажна. Распршиће се као мехурићи од сапунице. Али не мари, зар све ово није само театар, читав свијет – једна позорница…

Вама који сте неким случајем (чудом) одољели и нисте били за Мила (иако у вама, дубоко чучи љубав према свему што је Мило), топло препоручујем – сада за Мила (!), ако низбогчега другог оно бар из ината. Е баш сада када га нападају ви га браните! Ко ће ако не ви? Размислите о томе како је највећа љубав и привлачност према ономе што се наизглед мрзи, према своме непријатељу – јер непријатељ је тај што те чини бољим, тјера те да будеш спреман… Зато за Мила, ви који га ниста вољели. Он вас је учинио бољим људима – сада му вратите.

Ипак, не бих рекао како смо лош народ. Не. Напротив. Врло смо паметни. Црногорци. Феномен. Живјети и лежати, живјети и не радити, имати а прстом не мрднути… Пуне баште, пије се, једе, ужива… Безбрижна нација. Ко умије тај и може. Милу се захвалите на томе, ако вам до сада није било јасно ко је заслужан за то.

Каква је то држава у којој се не зна ко је ко и ко је главни? Никаква! Само апсолутизам, диктатура. Да се разумијемо далеко смо ми од тога… Живимо у слободи и благостању и што је најважније миру – то вам озбиљно кажем. А мир треба неко да чува. Још треба да радимо на томе. Много. Помогнимо зато сви заједно Милу.

На крају, и сам се надам, ако неко не дај Боже схвти овај текст саркастично, да ће то бити разлог да се приближим који корак ближе врху секретаријата… Јер и ја сам само човјек из овог нашег народа.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: