За разлику од других, не морамо да измишљамо

На данашњи дан, 2. маја 1567. године, умро је Марин Држић, типичан представник ренесансе, чија су дјела испуњена раскошним сјајем, богатством духа, веселим сценама и комичним ситуацијама.

Прилика да подсјетимо на текст професора српског језика и књижевности Стефана Синановића.

Пише: Стефан Синановић

Кад смо ми имали културу, Срби су имали гусле и ракију — вели, Марио Јареб, потпредсједник Матице хрватске, а одушевљено преноси ЦДМ (иначе, и једни и други бурно протестовали кад је пјевање уз гусле, као дио нематеријалног културног насљеђа Србије и Срба, уписано на Унескову Репрезентативну листу нематеријалног културног насљеђа човјечанства).

Но да кренемо једним ликовним примјером: кад је тадашњем британском министру спољних послова, а доцнијем премијеру Уједињеног Краљевства, Ентонију Идну, приликом посјете Матици српској, показан први број њеног Летописа, овај је са невјерицом загледао годину — 1824! Како је то могуће? Ако је тај часопис за културу покренут тад, и још увијек излази, онда је то, колико он зна, најстарији континуирани књижевни часопис у Европи. Поређења ради, институција коју Марио Јареб представља, најстарија хрватска културна установа, под тим именом, дјелује тек неких пола вијека касније.

Оно што је, можда, извикан аргумент опет ваља поменути: српску народну баладу, Хасанагиницу, која се изводи уз гусле, 1775. на њемачки језик преводио је Гете, деценију, дакле, прије Вуковог рођења, и скоро 50 година прије него што ће Вука упознати у Каселу, а овај, у Вајмару, браћу Грим, такође одушевљене српском епском традицијом због које су учили српски језик, а старији брат, Јакоб, отац њемачке филологије, за српску епску поезију писао да је достојна дивљења — поезију која се изводила, уз подсмијех редакције ЦДМа, уз гусле. Пјесму „Марко Краљевић и Љутица Богдан” Вук је чуо у Срему 1815. године од неписменог хајдука, Тешана Подруговића, да би је неких педесет година касније на њемачки језик превео један други колос германске културе и европске мисли — Фридрих Ниче. У наредном вијеку, један од највећих интелектуалаца своје епохе, Умберто Еко, записује да је епском традицијом хроми Вук теглио свој народ у Европу, и да су то срећом препознали Гете и браћа Грим, доживјели је као највишу вриједност европске културе и поздравили — добродошла, српска митологијо! 

Зашто се о овим епизодама у нашем народу не говори чешће, а за ову са Робертом Ентонијем Идном, уопште, јако слабо зна? Зато што нам, за разлику од Хрвата и ових са одушевљеног ЦДМа, верификација од вани није потребна. А они за њом жуде. Властитих вриједности смо свјесни, а посебно значаја богате ризнице српске баштине која је разнолика и заиста се креће од блата устаничке Србије које је, видимо, својом снагом и величином знало да задиви европске врхунце, па до сјаја и раскоши дубровачке ренесансе коју је шјор Јареб превидио — Иво Гундулић, Марин Држић и остали дубровачки књижевници су били Срби и припадају српској књижевности и култури. Само ми нисмо селективни и једнако поштујемо старе катедре Сремских Карловца, мистични сјај Пећаршије, чађави чардак у Горњој Добрињи, задимљене механе у Врању што су нам дале Бору Станковића, сиромашне Стричиће што су породиле Кочића, камена гувна и цетињске келије у којима је, замишљен, самовао Његош. Можда је и од блата и од сјаја, али макар је садржај који, за разлику од других, не морамо да измишљамо.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: