Заставе

Пише: Дамјан Абрамовић

Као мали сам волио да гледам заставе, чак су ме и интересовале само оне државе чије заставе су ми привлачиле пажњу. Морам признати да сам волио једнобојне са неким моћним амблемом на себи, некако су се разликовале од других које су биле прилично сличне. Заставе са више боја нијесам волио, личиле су ми једна на другу. Прилично сам сигуран да бих у то вријеме био одушевљен са нашом садашњом заставом. Орао на црвеној подлози извезених златних ивица.

Заиста имамо лијепу заставу.

Али постављам себи питање шта то треба застава да пробуди у нама? Шта је то у застави што је поистовјећује са народом којег представља?

Мени се свиђа наша застава. Црвена боја на њој ме подсјећа на Вучји до и славну битку нашег народа, златни орао, на симбол са капе мог претка који је отац предао цетињском музеју. Симболизује крв и слободу… Црвено и орао. Проливена крв за слободу златну. Подсјећа нас на славну прошлост .

Међутим, има још нешто. Застава треба да буди емоције.. То знам.. Навешћу један свој примјер.

Као репрезентативац СРЈ и Црне Горе имао сам прилике да учествујем на многим такмичењима, обично су већа започињала постројавањем репрезентација. Имао сам неколико пута прилику да носим заставу своје земље и не могу ријечима да опишем тај осјећај поноса. Тај грб на својој тренерци, тај осјећај док сам виорио заставу своје земље. Упумпавање адреналина сваким замахом. Ту част што је она баш у мојим рукама. Тај осјећај да ме сви гледају. Осјећај који ме тјера да је виорим тако да је сви виде, јер то смо ми, наша земља и ако мала је ту!

Виори се међу свим тим великим силама, и зато желим да је виорим боље и љепше. Међутим, данас је та застава коју сам толико виорио забрањена. Данас се та застава префарбава и сматра симболом неке друге земље и имам осјећај ако бих опет завиорио као да би писало на њој да сам издао своју земљу. А баш сам волио ту тробојку… те боје православља, боје наше ношње. Емотивно сам везан за њу, ипак је она будила то прађедовско у мени, будила те гене старих генерација.

Да се разумијемо, ја волим и ову, ја волим своју земљу, борио сам се за њену државност, али зашто заборављамо старе вриједности, зашто се плашимо прошлости? Зашто градимо садашњост на нечијој визији будућности? Зашто садашњост није спој будућих генерација са славном прошлошћу? Има ли нам будућност без прошлости?

Ако смо се одрекли прошлости и онога што је симболизује, хоће ли се будуће генерације одрећи наших симбола и ове садашњости? Постаје ли застава овако само комад платна?

Хоће ли будуће генерације фарбати ову заставу јер су смислили неку бољу или модернију која симболизује њихове идеале и визије?

Можда су наше заставе симболи нашег бијега од прошлости и неприхватање исте јер није по данашњим стандардима?

Рећи ћу вам ово.

Једино материјално што сам наслиједио од свог дједа Благоја је џепни сат Лонгинес… Та опипљива материја оживљава мог дједа којег никад нијесам видио, у мојим мислима. Замишљам га са тим сатом, који ја данас држим у руци.. тај сат је спона између мене и њега .. Због њега за мене сатови имају посебно значење..

Зато чувајмо прошлост, чувајући њу, чувамо себе од оних који долазе. Чувајмо историју. Она је темељ будућих генерација, чувајмо стара пријатељства, чувајмо успомене на генерације прије нас, чувајмо наше старе заставе јер су њима виорили наши преци..

Не кидајмо коријење јер ће наши изданци бити плитко усађени и неотпорни!

Прочитајте још:

Србски буквар из 1836. и Србска граматика из 1838: Прве књиге из којих су подучавана дјеца Његошеве Црне Горе

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: