Забиј нож у леђа брату својему

Пуне две деценије Црна Гора исписује углавном срамне странице своје историје. Последње недеље, три формално главна човека црногорске власти остварили су хиперпродукцију срамоте.

Почело је посетом председника парламента Ивана Брајовића Вашингтону. У изјави за Глас Америке навео је да: „не искључује могућност мијешања Русије у предсједничке изборе у Црној Гори и ове године“ и у стилу размаженог деришта кога штити знатно старији брат додао: „Међутим сада постоји једна значајна разлика у односу на раније изборе, ми смо 5. јуна 2017. постали чланица НАТО. Мислим да није реално да се неко усуди да такав покушај направи“.

Садашњи председник црногорског парламента остаће упамћен као најнеспособнији министар у историји Црне Горе и као човек са јединственим даром да прави непоправљиву штету, без обзира коју функцију покрива. У време када се налазио на месту министра унутрашњих послова, Брајовић није испоштовао (отоврено је питање да ли свесно) уговор да на време измести седиште подгоричке полиције, које узгред више деценија стоји на земљи која је на волшебан начин у међувремену припала Ацу Ђукановићу, рођеном Миловом брату. Тако настаје чувена афера „Лименка“, по којој је држава Црна Гора Ацу Ђукановићу исплатила 3 милиона евра, за колико је наводно ту земљу пребијањем дугова стекао и још веровали, или не 7 милиона евра одштете на име изгубљене добити.

Ових 7 милиона директне штете које је држава претрпела од Брајовићевог управљања ресором полиције су ситница у поређењу са оним што је Црну Гору задесило, када је из МУП-а прекомандован на чело Министарства саобраћаја. Никоме нормалном није јасно због чега је Брајовић прихватио да се кредит који је одобрен и сервисира се у еврима, валутном клаузулом веже за долар, у моменту када је курс америчке у односу на евро бележио рекордну вредност у последњих 15 година. У међувремену долар је незнатно пао у односу на евро и обавезе државе Црне Горе по основу отплате кредита порасле су за 163 милиона евра. Наравно ова цифра у будућности би могла да порасте, уколико нестабилност америчке привреде буде водила новој девалвацији њихове националне валуте. Неспособност Ивана Брајовића Црну Гору је до сада директно коштала 170 милиона евра, а штета од његовог пристајања да буде амерички дум-дум метак у клеветању Русије, могла би да буде непроцењива.

На Брајовићево клеветање Русије, логиком „забиј нож у леђа брата својега“ надовезала се званична посета лажној држави Косово премијера Душка Марковића, вероватно не случајно померена за неколико, дана да би пала на Сретење. На дан који Србија обележава као празник своје Душко Марковић у Приштини веома циљано изговара следећу реченицу: „Честитам и предстојећи празник и обиљежавање 10 година од проглашења независности“, на шта му његов домаћин Рамуш Харадинај одговара: „Косово нема тако доброг и тако поузданог пријатеља као што је Црна Гора„. Колико ова Харадинајева реченица искрена и не представља само пуку дипломатску слаткоречивост, показује пример да истовремено док се Марковић на Сретењу шепурио по црвеном тепиху у Приштуни, у Подгорици једнако срдачно од стране председника Вујановића примљен његов косовски „колега“ Хашим Тачи.

Изгледа да је Србију на Сретење 2018. године требало понизити двоструко. Није се водило рачуна да је у историји дипломатске праксе незабележено да председници председници и премијери две државе спроводе паралелне посете у супротним смеровима. Пример Сретења 2018. најбоље говори колико су Косово и Монтенегро озбиљне државе и илуструје ниво зрелости њихових политичких елита.

Правећи увертиру за своју бесрамну сретењску посету Приштини, Душко Марковић изјављује: „Преко 85 одсто грађана Црне Горе је било против одлуке Владе да призна Косово. Али ми смо ипак признали Косово“. Да је слична статистика била и када се одлучивало о уласку у НАТО пакт, потврђује и изјава Филипа Вујановића пред крај претходне године: „Спровођење референдума, значило би данас не би била чланица НАТО-а“. Вероватно сасвим неспретно оба црногорска државника индиректно су легитимисали сваку евентуалну народну револуцију усмерену против њиховог режима. Један од почетних постулата азбуке савремене демократије, односно Америчке декларације о независности из 1776. године, гласи: „Владе установљене међу људима, изводе своје законите моћи из сагласности оних над којима се влада. Ако икада иједан облик владе постане препрека остваривању ових циљева, право је народа да га промени или укине, да установи нову владу“.

Пошто режим Монтенегра непосредно признаје да је по питању уласка у НАТО и признања лажне државе Косова донео одлуке противне вољи огромне већине грађана, народна револуција је данас у Црној Гори легитимнија него било којој другој земљи на свету.

Преузето са портала: Новински фронт

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: