Заборављени злочин – Трагична судбина породице Милинчић са Космета!

У Самодрежи код Вучитрна, где се према предању причестила српска војска уочи Битке на Косову, пре 1999. године је живело двадесетак српских породица. Последња се иселила Даница Милинчић. Њеног сина Данила, убили су 1982. године на кућном прагу. Даница се сматра симболом страдања српског народа на Косову и Метохији. О њеној голготи шира јавност мало зна.

Крајем 1970-их, и почетком 1980-их владала је велика напетост између Срба и Албанаца на КиМ. У периоду 1970-1985 почињено је преко 2.200 кривичних дела (пљачки, физичких напада са тешким телесним повредама и убиствима) у којима су 92% случајева жртве били Срби. Оштећени су упућивали жалбе државним институцијама САП Косово и Метохија, и СФРЈ, детаљно наводећи проблеме са којима се суочавају и какве им опасности прете, али су их државни органи игнорисали.

Током априла 1963. године, Аутономна област Косово и Метохија је добила статус Аутономна Покрајина, да би 5 година касније новембра 1968. из назива била избачена Метохија (што значи црквена земља). СФРЈ је 1974. усвојила нови Устав, по коме је Косово и Метохија добило статус федералне јединице, где је Приштина, главни град САП Косова и Метохије, добила велика овлашћења у погледу: образовања, полиције, тужилаштва…То је трајало до 28. марта 1989. године, када је Скупштина СР Србије укинула статус покрајине Војводини и Косову и Метохији.

Велике демонстрације Албанаца избиле су 1981. године. Они су првобитно тражили  републику у оквиру СФРЈ, а недуго затим и незавносност Косова и Метохије, односно издвајање из СФРЈ. Руководство Републике Албаније је подржавало протесте својих сународника на Космету. У скоро свим српским селима на САП Косову и Метохији осећао се страх и напетост, јер су Албанци Србима палили жито, летину, каменовали куће, прозоре, насртали на српску децу док иду у школу и сл.

Тешку судбину страдања српског народа на КиМ понела је и породица Милинчић.

Славољуба Милинчића убиле су комшије Албанци у јуну 1968. године. Претучен је металном штанглом, а убице су прошле некажњено. У Суду су Славољубовој жени Даници Милинчић рекли да бежи са Косова и да нема никаквих права, а да је предмет њеног мужа „застарео“.

Породица Милинчић је упркос томе остала да живи, обрађује своју земљу и узгаја стоку на КиМ. Даница је имала три сина – Данила, Мирослава и Павла. Остали су да воде домаћинство након очеве погибије, али трагедија је тек уследила…

Данила Милинчића, Даничиног сина, мучки су убиле комшије Албанци 02. јуна 1982. године.

Са мајком је појио краве када су на његово имање упала четири Албанца претећи да ће му одузети стоку. Оборили су Данила на земљу и почели да га физички малтретирају. Мајка Даница покушала је да га заштити, али један из групе Албанаца, комшија Мухамед Мујо Ферат, док су остала тројица држала Данила, опалио је из пиштоља и устрелио га право у срце. Мајка Даница погођена је у раме. Убица је подврискивао да Косово није Србија и да су они на земљи албанског председника Енвера Хоџе.

Данило је остао сироче када су му комшије Албанци убили оца Славољуба. Троје Данилове деце остала су сирочићи када су им комшије Албанци убиле оца. Најмлађи син није ни упамтио оца, јер је рођен после његове погибије.

Злочин без казне – убице на слободи, пресуда на албанском

Пресуда (у којој је наглашено да је убиство било са предумишљајем и да је уперено против СФРЈ) никада није доживела извршење, тачније одвођење убице Мухамеда Мује Ферата на дугогодишњу казну затвора, као и његових саучесника.

Иначе, пресуда је прочитана у судници на албанском језику (иако према важећем Уставу СФРЈ из 1974. службеник језик на целој СФРЈ је био српско-хрватски), тако да нико од Милинчића није разумео шта је пресуђено.

Данило Милинчић је сахрањен у дворишту Православне цркве у Вучитрну. На оскрнављеном споменику пише:

„Сине, оче, брате, роде,

погинуо си у слободе

зликовац је налетио

и кукавички ти срце разнео

па му децу сирочиће оставијо

мајку, сестру и браћу у црно завијо

Ал’ херојски си погинуо

бранећи своју очевину

Ал’ живо биће никада не умире

оно је увек са нама“.

О породици Милинчић мали део јавности сазнао је након представе “Косовска хроника“ која је премијерно изведена крајем осамдсетих година у Народном позоришту у Београду. Ово драмско дело, посвећено трагедији породице Милинчић, али и страдању српског народа на КиМ, написао је Рајко Ђурђевић, новинар и публициста. Представу је режирала Цисана Мурусидзе, а остало је упамћено да је читав Свети Синод био у публици на премијери. Штампа је објавила да је та представа помирила Цркву са позориштем.

Редитељка је касније говорила са каквим се потешкоћама суочавала припремајући представу. Признала је да је чак три глумачке поставе одбило да понесе улоге, да се не би замерило тадашњем режиму. Представа је изведена тачно 100 пута, али је након доласка нове управнице Народног позоришта, Виде Огњеновић, скинута са репертоара под изговором да “шири националну нетрпељивост“. Уместо “Косовске хронике“ на репертоар је постављена њена представа “Је ли било Кнежеве вечере?“

Даница Милинчић је данас старица, прогнана са свог огњишта. Често је виђају у манастиру Раковица, на гробу Блаженопочившег Патријарха Павла. Цркву у Самодрежи где се налази гроб њеног сина одавно су срушили и запалили.

Извор: govorisrbija

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: