Заборављена дијаспора

Милош Ковић

Срба у матици има све мање, али у расејању њихов број непрекидно расте. У Србији, Републици Српској и Црној Гори готово свака породица има сроднике у Канади, САД, или некој од земаља ЕУ. На Западу су они, неретко, успешни инжењери, пословни људи, научници. Тај део света, од кога толико тога зависи, они познају одлично, за разлику од убедљиве већине становника матице, чија се знања о Западу заснивају на гледању телевизије и туристичким пакет-аранжманима. Њихови духовни и материјални ресурси још су видљивији када се упореде са посусталошћу и сиромаштвом матице.

Срби из САД светској култури дали су двојицу великана, Николу Теслу и Михаила Пупина, а хришћанској цркви и српском православљу тројицу светаца – Светог Севастијана Џексонског, Светог Мардарија Љешанско-Либертивилског и Светог Варнаву Хвостанског. У Првом светском рату, одатле су долазили добровољци који су, заједно са браћом из Србије и Французима, пробили Солунски фронт, ослободили и ујединили српске земље. Упркос свему, стандардне историје српског народа готово да не помињу српску дијаспору. Једини изузетак је, у одређеној мери, славна прошлост Срба у Русији. И данас, у нашем јавном животу, српско расејање је невидљиво. Министарство за дијаспору, основано 2004, у међувремену је укинуто.

Ове чињенице враћају нас на тему места и улоге дијаспоре у нашој прошлости, садашњости и будућности. У првој половини 19. века, у добу кнеза Милоша и Уставобранитеља, после векова турског ропства, дијаспора је, наиме, обновила и изградила српску културу. Може ли ова прича о успеху да се понови?

Срби су народ расејања. По томе, они су слични Грцима, Јерменима, Јеврејима – народима дугих сећања, који су упамтили времена неслућених успона и драматичних падова, праћених страдањима и расељавањима. Српске сеобе почеле су у 14. и 15. веку, са доласком Турака у Европу и сломом српских средњовековних држава. Турски начин ратовања подразумевао је уништавање и протеривање граничног, неверничког становништва. Истим средствима прибегавале су и аустријске и млетачке војске. Угарски краљеви Србе су на силу пресељавали у своје земље. Хабзбурговци су их позивали да напусте Османлије и населе се у аустријским крајинама. Велика сеоба из 1690. имала је стравичне размере и последице. Ту, на крвавим границама сукобљених царстава, Срби су стицали статус слободних војника у служби османских султана, хабзбуршких царева и млетачких дуждева.

Када је коначно дошло време ослобођења, почетком 19. века, Србија је била неписмена. Прелазак Доситеја Обрадовића у Београд, у коме никада раније није био, да би ступио у Карађорђеву службу, означио је симболички почетак повратка у матицу. Почевши од тог доба, образовани аустријски Срби стизаће у Србију, па и у Црну Гору, у потрази за службом и патриотским испуњењем. Они су били први законодавци, правници, професори, учитељи, писци у обновљеним српским државама. Почеће да губе примат у српској култури тек онда када буду стасале генерације „отечествених синова“ и „благодејанаца“ из Србије, које је држава стипендирала и школовала на најпрестижнијим западним универзитетима. Највиши слојеви српског грађанства ће ипак, све до краја 19. века, потицати из „пречанских“ породица и фамилија старешина и херојског, устаничког доба.

Србија данас, наравно, није неписмена. Она, међутим, не познаје своје духовне и материјалне ресурсе. Српске политичке, медијске и пословне елите као да не разумеју свет у коме живимо. Економија и спољна политика Србије заснивају се на кредитима и наређењима земаља које покушавају да, пошто су растуриле Југославију, распарчају и Србију, да би на њеној територији изградиле Велику Албанију. Колико се у томе далеко отишло понајбоље показује чињеница да се саме српске власти залажу за самоубилачку идеју „разграничења“ Србије са „Косовом“, са собом и сопственом историјом. Кључни положаји у државним, академским и привредним институцијама упорно се попуњавају на основу негативне селекције, која не негује памет и родољубље, него послушност и неспособност.

У таквим условима, у догледној будућности, док се матица не освести и државна политика не промени, српска дијаспора, посебно она која се налази близу кључних центара глобалне моћи, требало би да се посвети превазилажењу подела, удруживању, лобирању за српске интересе и хуманитарном раду. Јасно је да она мора да нађе начин да утиче и на државне власти Србије, које су, како се види, изгубиле сваки компас. Вођство у томе требало би да припадне најновијем имигрантском таласу, који је у расејање отишао у последње три деценије. Кључна је борба за Косово и Метохију, против распарчавања Србије, укидања Републике Српске и претварања Црне Горе у оруђе наших непријатеља.

Када за то дође време, положај Србије могао би врло брзо да се промени на боље. Наша дијаспора у томе ће, ако у матици буде памети и трезвености, одиграти важну, можда и пресудну улогу.

Извор: Политика

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: