Забран

Пише: Емило Лабудовић

Са овом ријечју сусрео сам се врло рано, у вријеме кад нијесам ни знао њено значење, али сам зато добро знао један, каменим зидом и багремовим грањем ограђени, ливадак гдје сам зором напасао краве. Било је то парче имовине у којем сам, као чобанче, био привилегован, недоступно и строго забрањено за друге, а над тим статусом будно је бдјела покојна баба, вазда спремна да се лати дрвене мочуге и устане у његову одбрану. На питање зашто је баш то парче широм села разуђене имовине било под посебном пажњом, баба је лаконски одговарала да је то „забран“ још из доба њеног покојног оца.

Речник српског језика појам „забран“ дефинише отприлике исто. „Забран је подручје, тема, област којом се нико не смије користити или бавити осим онога који полаже исључиво право на њу“, гласи дефиниција и тумачење овог појма. Али, у редовима који слиједе, свјестан да је бабин „забран“ одавно урастао у трње и лозар и, заједно са њом, преселио у успомене, осврнућу се на тему која се покушава представити и бранити као забран, као ексклузивно право једних у односу на друге којима није дато нити да привире нити да зуцну. О Црној Гори је ријеч.

Њен први демократски изабрани предсједник, Момир Булатовић, једном је за Црну Гору рекао да је то „најљепши затвор на свијету“! И у то вријеме Црна Гора је, заједно са Србијом, опкољена незаситим апетитима моћних, заиста и личила на затвор. У међувремену, десило се што се десило и Црна Гора је, кажу, постала „неовисна, проевропска, НАТО… итд“, али изнад свега, тврде – слободна!? Мада се појам слободе и ослобађања може тумачити на разне начине, од семантичког, правног па све до његовог унутрашњег доживљаја, остаје наратив да  Црна Гора више није у затвору већ на слободи. Додуше, многи би рекли на условној, у кућном притвору, са наногицом и обавезом свакодневног јављања Центрима безбједности у Бриселу и Вашингтону, али то је, рекох, унутрашњи осјећај.

А управо тај унутрашњи доживљај, темељен на најобјективнијем сагледавању ствари, Црну Гору дефинише као ЗАБРАН! Као територију коју су квази „ослободиоци“ отели из загрљаја најљућег непријатеља и оградили, не дозвољавају приступ дугима. Она Црна Гора коју су, у теоријском и државно правном смислу, дефинисали, и дијелом реализовали, Мило Ђукановић и Ранко Кривокапић, упркос свим друштвенм,  социјалним и геостратешким промјенама, има тенденцију да буде – вјечна! То што историја памти распад и нестајање много моћнијих држава, што су природне и дрштвене мијене законитост, (и диносауруси су нестали), ауторе забрана који они именују Црном Гором уопште не брине. Чак и поред чињенице да су бројни од стваралаца или већ у затвору или у реду за Спуж, што су Мило и Раџа у ишчекивању двојца СДТ – СПО, тај наратив и даље, попут шупље тикве, плива површином.

На њему и даље истрајавају наследници и настављачи „домовинског рата“ против свега што у Црној Гори није црно онолико колико они сматрају да треба да буде. Све друго и сви други – NO PASARAN!!! А ови други су углавном Срби (о псима и Циганима се још нијесу децидно изјаснили), и све што иоле мирише на српско, дефинисано је као страно и непријатељско. Као да су црногорски Срби у њу стигли неком од ових уходаних избјегличких рута, отуд од Пржогрњаца Доњих. И све друго што, по њима, не ваља, увезено је и смрди на Србе. Срби су фашисти, колико год их изгинуло за комунизам; Срби су четници, али не овдашњи већ отуд са Равне Горе; Срби су београдска агентура, мада бранитељи листом купују некретнине по најелитнијим дјеловима Београда, итд  итд. Углавном, Срби нијесу „одавле“ и, као такви, на тракторе, па правац Србија.

А у „забрану“ посебан акценат је стављен на Цетиње и Ловћен. Док је Белведера и Драгиње, српска нога тамо неће (за псе и Цигане, рекох, још се не зна), а док је оног Зиројевића на Ловћен неће ни Владика Раде у Капелу јер је, сматрају „домобрани“ нешто опасно шуровао са Српством. Тамо је, за сада и заувијек, тврди Зирке, Маузолеј, мјесто на којем ће, док је на ногама, а послије ће га износити черембабе, метанисати Ранкиша, са руком на срцу које му препуче за домовином. И, мада је Ловћен већ једном пао, 1916-те, о чему јуначки ћутимо већ вијек и кусур, више неће, каже Зирке, Ранков резервиста са клупе, и неће се на њега пети никаква капела, ма је градила васцијела Црна Гора.

И, тако, пролази вријеме, али „забран“ је и даље забрањен. Али, кад год их чујем како којевитезају и лелемудају над њим, сјетим се покојне бабе и њеног забрана које су одавно „прекрили сњегови, рузмарин и шаш“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: