Забрана уласка жена на Свету Гору

Света Гора је царство без круне, држава без војске, земља без жена, богатство без новца, мудрост без школе, кухиња без меса, молитва без престанка, веза са небесима без прекида, славопој Христу без умора, смрт без жаљења.

(Свети владика Николај Жички)

Пише: Драган Р. Млађеновић, НАУКА И КУЛТУРА, понедељак, 22. април 2024.

Искушење блуда

У средњовековним житијима светих и преподобних отшелника и пустиножитеља често се могу прочитати реченице као што је она која каже: „А онда му дође ђаво у облику лијепе дјевојке“.

Свети Антоније Велики (+ 356), оснивач првог монашког општежића (манастира) у 4. веку, у 10. Канону свог Типика или Устава који садржи правилник за уређење живота монаха и верника, изричито скреће пажњу члановима монашког братства: „Не допусти ни у ком случају да ти се приближи жена, нити да уђе у дом твој, јер истовремено долази искушење блуда“.

АВАТОН или `Забрана Свете Горе за жене`

АВАТОН или `Забрана Свете Горе за жене` (грчки: το `άβατον` του Αγίου Όρους για τις γυναίκες) је од најстаријих времена важио као неписани, усмено установљен обичај, који је, као и сви обичаји Свете Горе Атонске, имао силу закона обичајног права.

Најстарије предање везано за забрану уласка жена на Свету Гору Атонску помиње царску принцезу Пулхерију (лат. Pulcheria, српски Лепосава или Дивна), ћерку цара Теодосија Великог. Овај император је био последњи владар јединственог, неподељеног Римског царства,  који је владао од 379. до своје смрти 395. године; хришћанска повесница га слави као рушитеља паганских и градитеља хришћанских храмова. Предање вели да је између осталих подигао светогорски манастир Ватопед.

Кад је принцеза Пулхерија једном приликом дошла у Ватопед да разгледа прелепи очев манастир, па је хтела да уђе и у католикон (саборну манастирску цркву), зауставио ју је строги глас Иконе Пресвете Богородице, који јој је наредио да се сместа врати. Од тога дана, казују Светогорци, би тврдо решено да ниједно женско чељаде (чак ни женка домаће животиње!) не сме доћи на Атос, ни ступити ногом на његово посвећено тле. То предање се одржава све до данашњег дана веома строго и са много самохвале.

Према другом предању, манастир је саградио Теодосијев наследник цар Аркадије (лат. Flavius Arcadius, владао од 395. до 408. године као први император Источно–римског царства) у знак захвалности Пресветој Богородици која му је на чудесан начин спасла сина од бродолома. Дете је пронађено у грму купине на обали, по чему је манастир добио име Ватопед (грч. βατο-παίδι од βάτο „ грм купине” и  παιδί „дете”).

Света Гора Атонска има више песничких назива као што су – Перивој или Врт Пресвете Богородице (гр. тο Περιβόλι Της Παναγιάς) и Гора (молитвеног) тиховања (Όρος ησυχίας). Да би се обезбедили најбољи услови за молитвено тиховање свим светогорским монасима, које Свети Сава Српски у Хиландарском типику назива „земаљским анђелима и небеским људима“) ромејски цар Јован Први Цимискије (гр. Ιωάννης Α΄ Τζιμισκής, владао од 969–976) је 972. године, у време оснивања првих великих манастира, а под утицајем палестинског монашког предања, донео први Светогорски Устав или Типик.  У њему се жене и забрана њиховог уласка на Свету Гору не помињу, али зато у тачки 14. овог Типика јасно пише: „Ником од братије не треба дозволити да излази са Свете Горе и да прихвата усиновљења или побратимства са мирјанима“. У одредби тачке 16. у истом духу стоји следеће: „У вези са младићима, голобрадима и евнусима који долазе на Свету Гору, предлажемо да се ради сваке сигурности не примају…“

Забрану или аватон уласка жена на Свету Гору Атонску први пут у писменом облику налазимо 1406. године у Типику ромејског цара Манојла Другог Палеолога (гр. Μανουήλ Β΄ Παλαιολόγος, владао од 1391–1425). У Типику цара Манојла занимљиво је да је ова забрана изречена посредно: „Монаси не треба да примају евнухе и голобраде младиће ни ради какве службе ни ради пострига. Јер би на тај начин и жена могла да остане непримећена када би се усудила да уђе у манастир прерушена у мушкарца изигравајући евнуха или голобрадог младића“. (И. Јанковић, „Међународноправни положај Свете Горе Атонске“ у зборнику „Четврта казивања о Светој Гори“, Београд, 2005, стр. 263, нап. 28)

Забрану или аватон уласка жена на Свету Гору Атонску ће добити пуноправан писани законски облик тек у последњем светогорском Типику односно Уставној повељи донетој у мају 1924. године, и овај акт је, уз незнатне касније допуне, и данас на снази.

Света Гора и Европска унија

Уласком републике Грчке у Европску економску заједницу 1. јануара 1981, која је касније преименована у Унију, искрсло је питање колико ће нове међународне политичке прилике утицати на повлашћени статус Свете Горе Атонске у границама Грчке државе. Да ли ће и надаље бити одржив закон забране уласка жена на Свету Гору, који је у потпуном нескладу са европским грађанским законом о слободи кретања за све грађане.

Једно од основних правних начела Европске уније, уграђено у одредбе Шенгенског уговора, јесте „превазилажење препрека ради слободе кретања људи, служби и капитала између земаља чланица“. То практично значи да је Грчка, као земља чланица Европске уније, обавезна да обезбеди на целој територији своје државе СЛОБОДУ КРЕТАЊА ЗА СВЕ ГРАЂАНЕ УНИЈЕ, што подразумева укидање забране уласка жена на Свету Гору, како би свака Гркиња или „Европљанка“ могла слободно да улази на подручје Атоса ради туризма.

У скорије време у Грчком и у Европском парламенту постављало се питање одрживости Уставне одредбе забране уласка жена на Свету Гору због наводне правне и демократске неусаглашености како са Грчким уставом, тако и са Уставом Европске уније. Иницијатори и заговорници ове јалове расправе – феминистички покрети и либерално оријентисане политичке организације и странке – виде у овој „анахроној“ уставној одредби „ружну заоставштину средњовековног мрачњаштва“, али и грубо кршење основних људских и грађанских права у погледу равноправности полова. Унија овде губи из вида да правно валидну одлуку о укидању забране уласка жена на Свету Гору Атонску не може да донесе ни Грчки ни Европски парламент, већ једино Свештени сабор чије се одлуке заснивају на самосталном статусу Свете Горе и на основним правима верске слободе, личног азила и неповредивости приватног поседа. Другим речима, цело подручје Свете Горе је у поседу двадесет великих светогорских манастира који су интегрисани и чине јединствену монашку државу са једним Типиком (Уставом) и једним управним телом (Свештеном општином, данас бисмо рекли – Председништвом). Према томе, свако мешање Грчке државе у светогорску самоуправу у смислу да дозволи, ограничи или забрани улазак било коме на Свету Гору Атонску, било би грубо кршење личних права верске слободе, личне својине као и повреде приватног поседа становника Монашке државе Свете Горе.

Зато Монашка држава Света Гора Атонска као да поручује законодавцима и уставобранитељима Европске уније: „Жао нам је што се не уклапамо у ваше модерне стандарде, али имајте у виду да су – НАШИ СТАНДАРДИ СТАРИЈИ ОД ВАШИХ САМО НЕКИХ ХИЉАДУ И ПЕТСТО ГОДИНА!“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: