Задушнице

Пише: Емило Лабудовић

Нестваран мартовски дан, више налик мају него себи, топао и натопљен тишином, склупчао се у залеђу цркве са чијег се кубета слива праисконски мир. Мир гробља. Улица, мјесто коначног одморишта, мјесто гдје се све завршава и заувијек престају наде, патња, тежачки живот препун зноја и одрицања, туге и покојег зрнца радости. Субота. Подне. Задушнице.

Сунце се успијева повремено изборити са танком копреном облака и његови зраци заиграју по црном надгробном мермеру, на којем су уклесана последња свједочанства о нечијем краћем или дужем проласку кроз капију времена. Поред њих, као туга и опомена, обичан камен – узглавник, без икаквог другог знака, подсјећа на узалудну битку против заборава. Благ повјетарац са Мејковца повија пламичке свијећа, упаљених за покој заувијек уснулих душа. Из цркве допире пој мјесног пароха и тај глас је једини свједок живота на овом мјесту на којем царује смрт. И успомене. Субота. Подне. Задушнице.

Са овог мјеста село се види као на длану. Зато су га и изабрали за вјековање јер, и мртви, одавде бдију над оним што је још преостало од њихове муке, од њихове истрајности и грчевите борбе да се, не питајући за цијену, опстане на огњиштима потпаљеним у мраку далеке прошлости. А остало га је мало, и сваке године још мање. О томе свједоче ријетки оџаци из којих се вије дим, окамењена и давно згасла ватришта, развалине које су некад биле домови, разваљене капије, њиве и ливаде зарасле у глог и драчу. И све мање нас који се, макар на овај дан и на ово мјесто, враћају. „Чекаонице смрти“, како је то генијално сублимирао један наш прослављени социолог села. Субота. Подне. Задушнице.

Бол растанка не осјећају они који одлазе, њега присвајају они који остају. А овдје су они који су остали. Они чије су очи ископњеле у сузама залудног ишчекивања да се врате они који су отишли. Покушавам да самјерим океан бола који смо оставили за собом одлазећи, вољно и невољно, у свијет. И покушавам да самјерим и океан доброте, праштања и разумијевања којим су нас благосиљали и благословили они које смо остављали. Боже, која несразмјера!!! Несразмјера коју ни ови покајнички и окајнички повратци не могу да поправе. Ни ове закашњеле сузе, ни сав тамјан, ни све свијеће овога свијета не могу да испрве тас ваге која опасно нагиње сурвавању у свеопшти губитак. Сурвавању након гојег ће сви повратци бити узалудни. Субота. Подне. Задушнице.

И опет бол растанка, али овога пута бол који носе они који одлазе. Јер оне које је пригрлила посна земља Улице више ништа не дотиче. Ни наша кајања, ни наше сузе, ни празна обећања да ћемо се више посветити селу, да ћемо га оживјети, омогућити останак и повратак… Све наше стратегије, планови, обећања, заклињања овдје на Улици и „улицама“ суочавају се са поражавајућом истином да смо окаснили. Окаснили толико да, и све кад бисмо хтјели, више немамо ни чему ни коме да се вратимо. Осим да, на овај дан и на ово мјесто, донесемо „пешкеш“ своје кривице и још једном измолимо опроштај од оних који су нам давно опростили. И да, са мјеста злочина, лажно опране савјести, праћени звоном цркве Светога Јована које вришти и разбија „слеђену тишину“ Улице, одемо тамо одакле смо се вратили, несвјесни да смо „сами и пусти у завичају“.

Субота. Подне давно минуло, а са њим и много тога. Задушнице.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: