Захтјев народа за ослобађање имена СРПСКОГ ЈЕЗИКА из монтенегринских уставно-правних шкрка исказиван је и на литијама

Пише: проф. Веселин Матовић

Преименујући српски језик, како би магијом његовог новог, црногорског, имена „створила новог човјека у Црној Гори“, бивша власт је ударила маљем у подумијенту Црне Горе, помјерила је и расцијепила, па су онда и сви њени носећи зидови попуцали: етика, култура, духовност, родољубље, заједништо народно…,

Зато она не може бити стабилна држава све док јој се та
подумијента поново не утврди. Међутим, падом режима, та концепција (смишљена да искоријеи сваки траг српског идентитета Црногораца), нажалост, није угашена. Учаурена, прије свега, у највишем правном акту државе, који су његови обретници учинили готово непромјењивим (па се сад, иако поражени, смјешкају иза спуштених завјеса, с надом да ће тако зувијек и остати), она ће и даље тровати Црну Гору са ништа мање кондиције него што је то досад чинила.

У том погледу било би од изузетног значаја када би новоуспостављена власт, ако већ не може промијенити Устав, донијела закон о службеној употреби језика и писма, којим би се ријешило питање понижавајућег статуса имена српског језика и ћирилице у образовном систему и државној администарцији у Црној Гори. И који би, напокон, ријешио уставну загонетку надређености „службеног“ језика језицима „у службеној употреби“.

Питање уставно-правног статуса имена српског језика није, формална, администартивна недоумица која се смије запостављати и одлагати за нека боља времена. Напротив, тo је питање које најдубље задире у биће народа, у крајњем – и у поимање живота и свијета, сваког појединца, и по којем се најдубље дијели Црна Гора.

Ако Скупштина у новом сазиву не може промијенити Устав, може донијети закон којим би се спрјечиле даље штетне посљедице његовог манипулативног тумачења и примјене од стране бившег режима. За политичко, културно и морално оздрављење црногорског друштва, такав закон није неважнији, ни мање прешан, од Закона о слободи вјероисповијести.

Промјенa Закона о слободи вјероисповијести спасиће засад Црну Гору од рушења, али је тек рјешење језичког раскола може сјединити и учврстити. Уосталом, уколико се на предстојећем попису становништва поново покаже да народ у знатно већем проценту преферира српско него црногорско именовање свог матерњег језика, много шта ће се у том погледу промијенити.

Народ, извјесно је, више неће трпјети његово понижавање.

Тражиће рјешење, не чекајући неизвјесне промјене уставних одредби. Доста је народу смутње и празноречица о мултикултуралности, мултиетичности, мултиконфесионалности, те „да није важно како свој језик зовемо, важно је да се разумијемо“, и сличних.

Нијесмо ми два народа, различитих вјера и култура, али се, нажалост, не разумијемо. Ми се већ двадесет година, нити разумијемо нити смо се о било чему споразумјели. Говоримо ми истим језиком, али откако га различито именујемо, презначене су нам, или презувене, како би се у народу казало, све његове главне ријечи, па га различито и разумијемо.

Захтјев народа за ослобађање имена српског језика из монтенегринских уставно-правних шкрка исказиван је на литијама (а и на многим ранијим протестима у протеклих шеснаест година), са истим поривом као и захтјев за промјеном Закона о слободи вјероисповијести, и био је један од превасходних разлога народног устанка против режима, који је, током тридесетогодишње владавине, Црну Гору претворио у идентитетско буњиште.

Разумно је онда и очекивати да новоуспостављена власт, на челу са премијером профeсором Кривокапићем и министром просвјете професорицом Братић, управо од тога почне њено уљуђивање.

Иако не вјерујем да ће јој то нешто помоћи, али ће у том послу имати искрену подршу никшићких професора који су прије 16 година, у знак протеста против тада учињеног насиља над
именом српског језика, одбили да изводе наставу у својим школама, и тако зарадили доживотно академско звање отпуштени професори.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: