Залуд су сви наши вапаји: Забрањују нам да мислимо, у замјену за постојање

Пише: М.Р.

“Ко сам ја? Постојим ли ја сварно?” – прије 2200 година, пита се Сосије, протагониста Плаутове комедије “Амфитрион”.
Вратио се из рата и испред врата свога дома затекао биће апсолутно њему идентично. Невјероватно! Страшно!
И то биће инсистира: “Ја сам Сосије! Онај прави!” (Заправо је то био бог Меркур који је узео обличје Сосије како би помогао увијек сексом опсједнутом Зевсу да заведе жену Амфитриона, Сосијевог господара.)

Јадни слуга је испрва испрепадан, па затим збуњен, па скроз излуђен: “Значи, ако је он ја, ја онда не постојим, ја нијесам!”
Док није интервенисала генијална мисао: “Sed quom cogito, equidem certo idem sum qui semper fui“ – “Али ако ја сад размишљам о томе, ја сам заиста иста она ствар која сам одувијек био.“
И ту је, први пут у историји (књижевности), да ми знамо, крикнуло једно очајно биће: “Мислим, дакле постојим!” Какво утјешно, какво прекрасно откриће!
А онда је, прије четиристо година, Декарт подсјетио: “Cogito, ergo sum” – Мислим, дакле постојим! И мислило се и постојало.

И прошле су те четиристотине година, и нама су, на овим нашим просторима, сервирали нешто забрињавајуће, нешто застрашујуће, нову неку филозофију: “Не мислим, дакле постојим!”
Ако хоћеш да постојиш – не мисли!
А Плаут, а Декарт, па и свети је Аугустин рекао нешто слично (“Гријешим, дакле постојим”), па то је западна филозофија, па гдје су ту европске интеграције, не можемо тако, немислећи, у цивилизован свијет …
Залуд су сви наши вапаји: забрањују нам да мислимо, у замјену за постојање.
(Заузврат, додијелили су нам неке паранормалне способности – да можемо да предвидимо будућност. Ми знамо све шта ће да се дешава. Све, све.)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: