Замјена суверенитета за дуг

У овом предсезонском тренутку на Приморју је најмање реалних пара у оптицају. Кеш капље на пипету. Вансезона је потрајала и потрошила оно што је Љето 2014. како-тако акумулирало. Све запаћене кризе (читај: ратови) су се у међувремену умножиле, и исциједиле новчанике. Као и у другим географијама, 2% становништва живи веома добро, дочим на обали и 20% оних који плове морима (од укупног броја запослених).

Детаљ фортификованог Андрићграда

Поморци су једини слој друштва који посједује реалне новце, но је цијена тог имања оличена у полугодишњој одсутности од куће и чињеници да метафора о хлебу са 9 кора никад није престала да постоји.

Све паре које су биле у сламарицама или лежале на рачунима, уложене су. Углавном у туризам или грану која се дотиче туризма. Мали привредници листом казују како су већ сада у минусу јер не могу да наплате дуговања. Што је мали привредник већи, виша је и сума коју (узалуд?) потражује од других, у робно-новчаном ланцу. Русима је сугерисано да 2015. годину одљетују на Криму, што би послушао сваки патриота. Србија ће махом у Грчку, наћи ће се још за толико, а оно што је везано родбином или туристичким атавизмом доћи ће пословично на Бококоторско приморје. Косовари и Албанци посјетиће онај мали комад Црногорског приморја од Бара до Улциња, гдје ће, по многим тумачењима, бити своји на своме.

Али се у мору приче о остацима институције Годишњег одмора крије недавно објављени податак по коме је просјечна задуженост држава чланица Европске уније око 90%, с буџетским дефицитом од око 3%. Сви којима новац није пао с неба морају наоколо да ходе с уздигнутом обрвом макар је у ту позицију фиксирали фластером.

На оволики ниво задуживања, с каматама на дуг 3-6% потребан је привредни раст 2,5-5% само да не буде горе. Узмимо да је европски просјек доспјећа наплате дугова 10 година. Колика онда треба да буде стопа привредног раста да би се без буџетског дефицита држава ослободила банкарских окова? 7%? 10%? Под знаним нам условима, толики је привредни раст дебото немогућ. Произилази да је већина европских земаља осуђена на грчки сценарио, резање социјалних давања, посртање привреде и задуживање до мјере до које постоји било ко спреман да уопште позајми новац.

По рачуници 2 плус 2, на крају се догађа слом свега: остатака социјалне државе, јавних служби, привреде у цјелини. Ко год покаже храброст да искорачи ка државној самосталности – у теорији још и има шансе да на хуман начин преброди крах.

Ко о чему, Кустурица нпр. (и) о неминовности Великог рата. Гледајући га како зида, стекао сам утисак да градове подиже и да би у њима, поред хране и воде, са све ренџерима или чуварима (зовимо војску којим хоћемо именом), с нешто лојалног му и вјерног народа, могао да претекне извијесно вријеме. Кустурица је пак паре уложио у суверенитет уколико би систем доживио тотални крах. Па би – увезане западном геополитичком режијом – и Србија, и Црна Гора, и Република Српска требало да учине исто.

Игра звана Свјетска економска криза започета у Америци 2008. представља генерисано обарање домина. Ради се о превари да се крвљу стечена сувереност свих држава замијени за дуг.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: