Замрзавање сукоба

Пише: Слободан Владушић

У првом делу овог текста поставио сам тезу да је питање Косова видљиви део процеса трансформације државе (Србије) у безимену територију која ће бити потпуно незаштићена од експлоатације мултинационалних Компанија. Став према Косову и став према овом процесу једино је истинско политичко питање у Србији. Све остало је луткарско позориште, без обзира на годиште гледалаца.

Разуме се, неко може да ми приговори да нека странка може да из тактичких разлога, „привремено“ занемари питање Косова, да би се докопала власти, а да онда, ојачана, са позиције власти то питање активира. Тај аргумент изгледа ,,лукаво” онима који нису чули за појам стратешке културе. Поједностављено, али не и нетачно, овај појам би се могао одредити као степен спремности једног народа да подржи једну политичку одлуку. Добар, премда трагичан пример за разумевање појма стратешке културе, могле би да буду демонтрације 27. марта, 1941. године, којима је народ (а не само комунисти) дао своје мишљење о приступању Тројном пакту. Укратко речено: политичка одлука (потписивање приступнице Тројном пакту) није била у складу са стратешком културом српског народа и зато није могла да се одржи.

Када се појам стратешке културе пренесе у контекст Косова, онда можемо да закључимо да се од трагичне погибије премијера Ђинђића и развлашћења Војислава Коштунице активно радило и ради на стварању такве стратешке (не)културе/атмосфере у Србији која би била а) спремна да се одрекне Косова односно која б) не би била у стању да издржи притисак замрзавања сукоба те ц) која се мири са претварањем Србије у територију, а самог народа у обичну масу.

Дакле, странка која би занемарила питање Косова да би се докопала власти, на тај начин само учвршћује атмосферу која спречава да се Косовски проблем замрзне. Странка на власти ту атмосферу касније може да искористи како би се оправдала у погледу Косова; знате и сами како то иде: „ствари су већ отишле предалеко, захваљући нашим претходницима“.

Тако долазимо до још једног закључка поводом појма стратешка култура: праве намере неке странке на власти увек се могу разоткрити не кроз њене повремене декларативне изјаве у јавности, већ кроз форму стратешке културе коју ствара у народу. Управо нам она говори о будућој политичкој одлуци која се спрема јер, не заборавите, да би се политичка одлука одржала, потребна је и стратешка култура која је подржава.

Примера ради, када државна телевизија запрља мајцу са снимка на којој пише да је Косово Србија (да се та порука не би видела) онда се тиме шаље јасан знак у ком правцу се „решава“ косовски проблем. Овај гест нам говори још нешто: уколико замислимо да Србија нешто потпише поводом Косова, истог тренутка уследиће медијско брисање Косова из нашег свакодневног живота (што ће дати Албанцима маневарски простор да очисте Косово до краја) али исто тако и брисање Косова из политичке и културне историје српског народа. Сваки помен Косова у историји или књижевности или поп култури – брисаће се. Срби ће ускоро бити жртве културног Холокауста који ће се по интензитету моћи мерити са оним који су Јеврејима и левичарима приредили нацисти 1933. године, када су, долазећи на власт, спаљиваљивали непожељне књиге. Разуме се, данас нема потребе за спректаклом спаљивања; ово брисање ће се обављати у тишини, али ће самим тим бити још прљавије и подмуклије.

Како Косово за Србе није један од токова историје, већ једини ток историје, онда постаје јасно да ће брисање Косова из политичке и култрне историје бити једнако забрани постојања једног народа, јер без културе сећање, нема ни народа: постоји само (био)маса без сећања, жива тела која се могу усмерити у сваком правцу и ка сваком циљу, без икаквог отпора.

Одавде следи једноставан закључак: замрзавање косовског проблема као први и основни гест у заустављању процеса преображаја државе у територију, мора се дакле извести симултано у обе сфере: у сфери политике, али и у сфери стратешке културе. Политичка одлука замрзавања сукоба (или борбе за замрзавање сукоба) мора бити пропраћена стварањем такве стратешке културе у народу, која би ту политичку одлуку могла да подржи и охрабри. Ево која решења стоје на располагању а) странци на власти б) опозиционој странци и ц) групама грађана које желе да се супротставе тлачењу компаније и територијалној дезинтеграцији државе.

А)Странка на власти: уколико би било која странка на власти искрено желела да замрзне косовски проблем (а самим тим крене путем преображаја територије у државу) она би морала да своју одлуку потпомогне и акцијама које стварају стратешку културу у народу која би ту одлуку могла не само подржи већ и активно брани. (Уколико такве акције у равни стратешке културе изостану или се пак претворе у акције за стварање климе која погодује одрицању од Косова, онда предаја Косова постаје само ствар тајминга). Које су то акције које би власт искрено посвећена одбрани Косова и државе морала да спроведе?

У првом делу овог текста смо видели да се преображај државе у територију одвија тако што компаније фрагментаризују друштво, стварајући сукобе између установљењих полова (жене – мушкарци; хетеросексуалци – хомосексуалци, млади – стари… итд). При томе они дају предност једној страни у сукобу како би испровоцирали радикалну акцију са друге стране, што ће се онда искористити као повод да се сукоб још више продуби.

Власт која би желела да се супротстави оваквој центрифугалној политици компаније треба да, супротно политици компаније, води центрипеталну политику. То значи да власт треба да кроз образовну и културну политику пронађе заједнички садржатељ свих становника државе и то тако да тај заједнички садржатељ буде заједнички оквир унутар кога ће сваки становник моћи да несметано испољи и развије своју личност у виду једног растегљивог, али нужног компромиса са интересима заједнице чији је члан. Тако долазимо до једног новог разумевање речи патриотизам: сада патриотизам у себи повезује национални и државни патриотизам. Патриотизам дакле, повезује а) свест о политичком и културном континуитету једног народа који се организује у државу да би могао да се заштити од спољашњих сила – а Косово је апсолутни симбол таквог континуитета – б) императив државе да буде у што је већој мери праведна у правном, економском, цивилизацијском смислу, како би онај ко живи у њој, без обзира на националну припадност или вероисповест, могао да је осети као оквир или штит који га чува од економског фашизма компаније. Тек када је држава праведна у њој можемо да очекујемо стварање државног патриотизма без кога је отпор компанији немогућ.

Такав спој националног и државног патриотизма одговара ономе што је Пекић мислио када је написао ,,…рећи Србија и демократија, симултано и реципрочно, без компромиса у корист једног или другог интереса, значи можда, ако ништа друго, наду да се они могу помирити.” Пажљивије читање Пекића показује да је за њега демократија подразумевала социјалну правду и државу која је тако уређена да њене становнике неће тлачити ни власт, а ни компанија. Међутим, он је врло добро знао да таква демократија није могућа на територији, будући да само држава може да обезбеди социјалну и сваку другу правду за њене становнике. То је зато што је јасно да једино држава може да се супротстави компанији, а правде нема без тог супротстављања, зато што главни интерес компаније није правда, већ профит.

Зато је Србији потребна правда, а правди је потребна Србија. Другим речима, да би се људи борили за своју државу, да би служили својој држави, они морају не само да схвате већ и осете, да ће се држава борити за њих, да ће држава служити њима. А не компанији.

Разуме се, оваква центрипетална политика неће проћи без притиска компаније. Иако човеку на памет пада прво спољашњи притисак – преведено на српски: економске санкције и бомбе – ризик од таквог спољашњег притиска у великој мери зависи од односа у светској политици који данас нису исти као у доба униполарних деведесетих година прошлог века; стога је и ризик од таквог радикалног притиска смањен. Међутим, снага тог притиска зависи и од унутрашње ситуације у Србији. Спољашњи притисак постаје могућ тек онда када компанија на унутрашњем плану подрије отпор власти која жели да сачува државу. Да би то унутрашње подривање успело, Компаније ће ангажовати своју медијску инфраструктуру и групе за притисак, како би центрипеталну политику приказали као „фашизам“, „хомофобију“, „диктатуру“ итд, да би у крајњем случају поставили опозицију између „грађана” (тј. масе) и „режима” (тј. власти) при чему ће Компанија наравно бити на страни „грађана” коме ће помоћи да сруши „режим” и тако крене пут „реформи” који води ка стању „благостања” (преведено на српски: да настави прекинути процес претварања државе у територију, где би народ, претворен у бесловесну масу, био изложен апсолутној експлоатацији од стране Компаније, док би мали постотак те масе играо улогу барак-капоа, тј. логораша који за управу логора одржавају ред међу логорашима у баракама).

Конкретно, питање Косова и питање преображаја државе у територију, биће у том случају опет заборављено или пак супротстављено обећаном „благостању” – у том случају компаније ће преко својих медија и групи за притисак покушати да увере народ да их „благостање” чека одмах иза угла, ако добровољно одустану од Косова и заштите државе. Народ се у то не може убедити, али маса атомизованих појединаца може. Неки од њих су просто наивни и немају увид у дубину политичког проблема (попут „шахисте” који види само један потез унапред), а неки су опет појединици који мисле само на себе и надају се да ће на територији управо они добити улогу „барак-капоа” (пошто је основни критеријум за ту улогу неосетљивост према судбини ближњег и покорност према компанији.)

Б)Тако долазимо до другог момента у овој причи, а то је улога опозиционе странке која жели замрзавање Косовског проблема и процеса преображаја државе у територију. Највећа грешка коју опозициона странка са оваквом политичком оријентацијом може да учини јесте да Косовски проблем посматра издвојено. На тај начин, странка заправо, а против своје воље, иде на руку компанији која такође жели да Косовско питање издвоји из шире политичке слике (претварања Државе у територију) како би питање Косова могло коначно да ликвидира, тј. „реши”, супротстављајући га ,,благостању”. Дакле, опозициона странка која се бори за замрзавање косовског проблема мора да прошири слику тј. да косовски проблем повеже са другим примерима преображаја државе у територију: са контраверзом око вакцинације, са еколошким проблемима (мини-хидроелектране) са проблемима приватизације преосталих стратешких компанија, као и са глобалним покретом који протестује против социјалне неједнакости (под мотом 1% богатих, 99% осталих). Треба људима показати је косовско опредељење није само борба за Косово већ и борба против различитог типа социјалног и класног угњетавања које спроводи компанија.

Само на тај начин – повезивањем Косова са другим појавама корпоративног експлоатисања државе – опозициона странка којој је стало до Косова, може да почне да мења стратешку културу овог народа, како би га поново оспособила за отпор, овога пута, за отпор компанији. Тек када се Косово постави у ту ширу слику, људи у Србији ће моћи да осете прави улог Косова и Косовског опредељења, па ће добар део њих који сада Косово доживљају као нешто сувишно или неважно моћи да схвате који је улог у питању.

Ако странка не прошири контекст Косовског проблема, Компанија ће Косово третирати у већ припремљеном калупу језичких опозиција сачињених од „негативног” и „позитивног” пола: „национализам”/“космополитизам”, „конзервативно”/“модерно”, „село”/“град”, „примитивни”/“образовани”, „старо”/“младо” које су усађене у добар део популације и која, захваљући тој лингвистичкој дресури, на Косово гледа као на извор свих зала, не схватајући о чему се ту уопште ради.

Закључимо: успех борба за Косово као борбе против компаније, зависиће управо од способности странке да повеже различите теме са проблемом Косова, да би на тај начин пробила језички кавез који је компанија уз помоћ својих група за притисак исплела око Косова и државе, како би и Косово и државу огадила народу (који се тим гађењем, претвара у масу, а да тога није ни свестан).

Јасно, ту постоји проблем: компанија неће без притиска дозволити да се ово повезивање Косова са другим примерима преображаја државе у територију изведе пред очима народа. Опозициона странка ће у највећој мери бити медијски избрисана (толико на тему „слободе медија”). Њој тада преостају две ствари: прва је да се директно повезује са народом, а друго, да корпоративној медијској платформи супростави своје медије.

Ту долазимо до трећег елемента борбе за Косово и државу, а то је ангажман група грађана.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: