Замрзивач

Педесетих година прошлог вијека Сиоран објављује да се запад распада, да му нема спаса, да личи на депонију Лувра (депонију украдених ствари), а да је исток запломпиран идеолошким бетоном, и да ће на истоку, преживјети и Христ, и породица. Запломпиран, и залеђен као замрзивач. Међутим, неко краде струју, нема више напајања, и замрзивач заудара. Одлеђивање замрзивача још траје. Отапање комунистичког глечера требало је да значи и поклич, ура!!!, историја је оживјела. Сви су помислили да је историја преживјела, и да је још јаче завеслала. Безобална пучина опет је била обећана за непредвидиве покрете народа и за њихову жеђ за слободом. Супротно суморној идеологији која обично прати крај једне епохе и почетак друге, изгледа као да је морао да подржи очигледно јачање завршног процеса распадања, и поновну расподјелу улога.

Гледан изблиза, замрзивач који се одмрзава, и који заудара, помало је и тајанствен, и у њему налазимо и неке историјски неидентификоване идеје. Одрмзавање земања истока, поготову одмрзавање балканске хладњаче, као и крављење слободе, и ново паковање слобода (препакивање), без сумње, за лешинаре је био изванредан пројекат, али шта бива са слободом која се открива. (Битна је разлика између открављивања и откривања).Опасна драма чији је исход двосмислен, без обзира на упуства да оно што се једном откравило више не ваља замрзавати. Слобода се никада не налази други пут (демократија се не гаји у стакленику), не ваља пити одмрзлу воду. Тест и експеримент за слободу (можете узети распали фрижидер фирме made in YU).

И запад и бивша YU, постали су сметлипте за слободу и права човјека. Хрвати и даље дивљају са будацима на ћирилицу, а педери имају више права него народ који је ослободио цијели Балкан.

Кад смо извукли фиоку са лешом, са комунистичком мумијом, настао је час анатомије једног неморала. Ах, на западу, опет ништа ново, и даље у запад упловљавамо испод Кипа слободе, али и у буктињи нестало је струје. На западу појам слободе преобразио се у чудовиште са либерализацијом нарави и мишљења, на истоку је слобода убијена, а кад ће убици бити суђено, баш то не знамо. Не знамо само зато што је убица и судија. Да ли о томе сумраку ико пише. Писао је један новинар, али су га убили, а остале батијају баш као у Кафкином процесу. Леш слободе је на столу, а кад ће наступити вријеме аутопсије и рехабилитације, ни то не знамо.

Историја не жури, али у нашем случају, писац историје је још и неписмен. (Отишао шумар у шуму, а вратио се у чину пуковника). Остали текстови су – читуље. Прије два дана мртваци су и лијепе своје читуље по липама једне овдашње вароши. Али, шта ћемо са замрзивачем. Одмрзла слобода није лијепа за око. Сличну слику затичемо око наше, црногорске куће, у пролеће, кад окопни. Није се само око куће изнуждила скотина, него и домаћин. Скоро у исто вријеме своје славне текстове пишу и Сиоран и Ђилас.
Одвајкада, питање свих питања јесте шта је свијет, и у каквом свијету живимо. Обрнула ни се зла, политика памет покљуцала, по сад, не разумијемо, нити умијемо читати ко је петозарник, а ко пометеник. Основно питање шта је свијет и свијест и словесност и стварност, свело се на једно једино, бизарно питање, које облезне дахом: јесте ли читали у каквом свијету живите. Јесте ли и данас читали у кавом свијету живите.

Јуче сам на улици нагазио на један обуцак новине, негдје у подгоричком парку, и прочитао ужасни наслов. Као да је цијели свијет дефинисан тим насловом. Центрифугално распростирање информација зла јесте слика и дефиниција савременог свијета. Ублизу оног обуцка од новине, на клупи, сједеле је мајка са дјететом у колицима. Данте је купио бачене папириће по улици, читао их, и стављао у џеп. Више је у њима налазио истине о свијету него у многим књижуринама. Свијет је оно што смо прочитали о свијету. Свијет су вијести о свијету. Језик и свијест су се промијенили, свијет се помјерио за читав један свијет. (У ручици онога дјетеа нема играчке, играчка је постала властита играчка). Обећати се лику значи узети на себе лик, или предати се неком позиву, у ствари значи постати мисионаром онога шта читамо, постати антеном, истовремено значи постати медиј безобалог зла које конзумирамо. Неко љушти а неко прљушти, некоме на глас некоме на част.

Читач се налази између наковња, и чита у каквом свијету живи. Чита Чита Ничеов сумрак. Сумрак идола, Сумрак генија, Сумрак Ловћена, Сумрак Фараона. Има и већег сумрака од овог, црногорског. Можда је само јучерашњи сумрак у долини божанског Нила већи од овога. Овај сумрак више нико не може обрадити. Јесте ли читали у каквом свијету живите.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: