Zapad napravio stravični teatar u Ukrajini – pitanje je koliko će još biti jedinstven

Piše prof. dr Darko Tanasković, orijentalista i književnik

Sve protiv Rusije počelo je da se izmišlja odmah po završetku Drugog svetskog rata. Ne preti Evropi nikakva opasnost od Rusije, Vladimir Putin je intervencijom u Ukrajini želeo da preokrene negativne trendove koji su već dobili krajnje zabrinjavajuće razmere potpunog potiskivanja Rusije i revizije rezultata Drugog svetskog rata na svojim granicama.

Ovako bivši diplomata i profesor emeritus Darko Tanasković komentariše razloge rusko-ukrajinskog sukoba gotovo godinu dana nakon početka specijalne operacije. On smatra da su postojali veoma jaki razlozi koji su sigurno posle mnogo premišljanja i pokušaja da se sve reši na drugi način, naveli Rusku Federaciju, odnosno predsednika Putina da preduzme ovakve mere.

Države Evrope, dodaje on, ne samo da ne treba da strahuju već treba da imaju sve interese da što bolje sarađuju sa Rusijom, što nikako ne može da se kaže za SAD i to nam pokazuje koliko je stvar jasna.

„Čitavim nizom poteza Zapada, rusofobija je počela još 1945, bilo je trenutaka kada se činilo da je Rusija na kolenima i da je spremna da pristane na tu drugorazrednu ulogu. Nakon toga, stvoren je privid realnog detanta, otvaranja prema Rusiji što su u Evropi jedva dočekali, a kada je došlo vreme u kojem je Rusija počela da se uspravlja odmah se trend rusofobije pojačao. Svemu tome svedočimo već jako dugo i to je nešto što ide iznad razloga za ovaj sadašnji konflikt. To jeste najopasnije od svega, jer kao da se svet cepa na dobre i loše, crne i bele i dolazi do satanizacije stotina miliona ljudi. To je pravi problem, svaki drugi će se na neki način rešiti“, upozorio je Tanasković.

Neukusni patetični teatar

Činjenica da smo ukrajinskog predsednika Vladimira Zelenskog prethodnih dana mogli da vidimo po zapadnim prestonicama kako moli za još naoružanja, Tanasković objašnjava rečima da svedočimo neukusnom patetičnom teatru koji nam šalje poruku o gubljenju kriterijuma i sistema vrednosti. Naglašava da je Zelenski u poziciji da igra određenu ulogu u teatru koji je napravljen na međunarodnoj sceni.

„To je stravični teatar, možda najsuroviji rat koji je vođen u poslednjim decenijama s obzirom na stradanje stanovništva i vojnika. Uspostavljena je Mažino linija koja je postojala između dva svetska rata. Jedinstvo zapadnog sveta trenutno je isforsirano, postoji na političkom nivou i operacionalizuje se u smislu liferovanja oružja u Ukrajinu. Pitanje je koliko će ono postojati na političkom planu, jer je veliko nezadovoljstvo u evropskim zemljama politikama koje vode njihove vlade. Situacija je i ekonomski i energetski veoma teška, a upravo zato što se stvara unutrašnji front nezadovoljstva, sa druge strane se spinuje i jača patetično i neukusno iskazivanje jednodušne podrške i to na osnovu moralnih vrednosti. Treba biti naivan pa u to verovati“, kaže naš sagovornik.

Spas za NATO – SR Jugoslavija i Ukrajina

Rat u Ukrajini je, smatra bivši diplomata, s jedne strane učvrstio unutrašnju strukturu NATO-a ali je s druge pokazao da neke države kao što su Mađarska i Turska uopšte nisu unutar tog konsenzusa. To njihovo jedinstvo održava se prividno ali će sve zavisiti od daljeg toka rata i od situacije unutar ovih država i to je veoma teško predvideti.

„Pred intervenciju 1999. odnosno NATO agresiju na SR Jugoslaviju sve je otišlo u drugi plan, pa čak i pominjanje humanitarne katastrofe. Glavna reč pred Samit Alijanse koji se tada održavao, bila je dnevna zavetnost koju je Bil Klinton stalno ponavljao – „mi moramo da spasemo kredibilitet NATO-a“. To isto se sada na mnogo višem i ozbiljnijem nivou događa i u vezi sa Ukrajinom“, izjavio je Tanasković.

Pukotine u konzistenciji zapadne politike

Sve češće možemo da čujemo ratnu retoriku zemalja članica Unije ali su reči poljskog premijera da je poraz Rusije je postao i poljski i evropski smisao postojanja za sada bez konkurencije. Tanasković kaže da se ovakve izjave pojave onog trenutka kada počnu da se javljaju pukotine u konzistenciji i politike i retorike, onda se u prvi plan stavljaju ljudi koji dižu ton i dramatizuju stvari do granice koje postaju groteskne, samo kada ne bi bile tragične.

Bivši diplomata, međutim, ne veruje da bi Estonija, Litvanija i Poljska volele da njihovim građanima padaju bombe na glavu. Retorika se, kaže, pojačava kada ona crvena linija u praktično-vojnom smislu ipak još ne može da se pređe i da ipak na nekom meta-nivou postoji prećutni sporazum dokle će se ići.

„Ipak, to stalnim ponavljanjem i inercijom može da se dovede u pitanje – Ivo Andrić je u ‘Znakovima pored puta‘ napisao da rat može ponekad da se omakne ako o njemu mnogo govorite. Sasvim je, međutim, sigurno da neke službe rade i da možemo da vidimo da nema masovnijih napada ruskih snaga na ukrajinske gradove i da strani političari dolaze u Kijev i razgovaraju sa Zelenskim iako je u toku vazdušna uzbuna“, rekao je Tanasković.

On ne smatra da zahvaljujući povišenoj retorici sukob može potpuno da izmakne kontroli ali postepena eskalacija ima svoju unutrašnju paklenu logiku koju je u jednom trenutku jako teško zaustaviti i onda postajete sužanj svojih reči i dela, a to je začarani krug iz kojeg se teško izlazi.

Izvor: Između sna i jave