Запад уморан од рата, Украјина остаје без територије?

Пише: Игор Дамјановић

Нико са Запада од почетка рата није узбуркао духове у Кијеву као Стиан Јенсен, секретар за штампу првог човјека НАТО пакта Јенса Столтенберга, изјавом да “Украјина може прихватити да се одрекне дијела своје територије у замјену за пријем у НАТО“. Бијес најближег окружења предсједника Зеленског данима не пролази. Одмах је НАТО је покушао да објасни да то што је рекао њихов главни човјек за односе са јавношћу није званичан став алијансе, а сам Јенсен тврдио је да је изјава „истргнута из контекста“, иако оно што је рекао толико конкретно да се у никакав шири контекст и не може ставити.

Пошто главни човјек за медије НАТО пакта није за своју није сносио никакве санкције намеће се закључак да то што је рекао није било случајно, а занимљиво да је нешто слично прије неколико мјесеци предлагао и Хенри Кисинџер. Многи познаваоци прилика из саме Украјине, попут независног новинара Анатолија Шарија, који још од времена Јануковича због истраживања о корупцији живи у Шпанији, тврде да Јенсенова изјава представља пробни балон упућен према јавности и руководству Украјине. Руководство је реаговало бурно и није се задржало само на ријечима. Експресно у Врховној ради припремило посебан закон који забрањује да се под било којим околностима територије Украјине могу предати другим државама. Пошто Устав Украјине, а и било које друге суверене државе предвиђа исто, овај закон неће произвести никакве правне последице и једина му је сврха консолидација располежења јавности.

Од почетка рата просјечан Украјинац живи у илузији да је побједа над Русијом извјесна и да ће када је извојују на бојном пољу НАТО ће све што уништетно позлатити. Такође вјерују и да ће њихове заслуге за „одбрану слободе и демократије у Европи“, како често истичу у окружењу Зеленског, Запад трајно клањати.

Живјећи у илузијама Украјинци су лакше подносили тешке материајлне губитке, али и оно ненадокандиво, погибије својих најмилијих. Стога, не треба да чуди зашто је Јенсенова изјава изазвала такву панику у окружењу Зеленског, које је Запад наводио на директну конфронтацију са Русијом, не само до рата, већ и годинама раније.

Горепоменути независни новинар Анатолиј Шариј прије неколико недеља у свом видео блогу анализирао је случај Дениса Кирејева, познатог банкара, учесника првих преговора предсатвника зараћених страна на територији Бјелорусије, звјерски убијеног 5. марта у Кијеву. Ток дана аутомобилу Кирејева пут су пресјекли 2 комбија Службе безбједности Украјине (СБУ), разоружали обезбјеђење, стрпали га унутра и након сат и по његово изамасакрирано беживотно тијело бацили на Житомирски трг у Кијеву. Након неколико дана Кирејев је сахрање уз војне почасти као “херој павши при извршењу специјалног задатка“. Сумњиве околности под којима је страдао постаће познате широј јавности тек након 9 мјесеци.

Амерички Вол стрит журнал открива у јануару да је Кирејев на дан смрти ишао на састанак са генералом Александром Покладом, начелником контраобавјештајне управе СБУ. Пресретање његовог аутомобила од стране специјалаца извршено је неколико свега стотина метара од главне зграде СБУ, гдје је био и заказан састанак. Амерички часопис тврдио је да се Кирејев годинама раније налазио на вези са начелником војне обавјештајне службе ГУР генералом Кирилом Будановим чији су га људи и обезбјеђивали у моменту хапшења. На писање Вол стрит журанала реаговали су и савјетник Зелеског Михаил Подољак, али и генерал Буданов. Први је варварско убиство без суда покушао да објасни флоскулом “проблем у комуникацији двије службе“, а други да Подољак не говори истину и да ону који су убили Кирејева “одлично су знали да он није руски агент“ и да исти “не желе побједу Украјине“.

Анатолиј Шариј сматра да је управо Кирејев био кључни посредник који је могао помоћи да се рат заустави на његовом почетку, али да то Зеленски и његови спољни покровитељи нису жељели. Он твди да је убиство Кирејева наредио сам генерал Поклад, кога Шариј годинама назива и «лични убица Зеленског». Иначе у почетним преговорима у којима је учествовао Кирејев Русија је тражила да Кијев призна Крим као дио Русије, верификује специјалан статус ДНР и ЛНР које би у остале у саставу Украјине као двије конфедералне јединице, трајно одбаци идеју о уласку у НАТО, елиминише офанзивно наоружање и забрани дјеловање есктремистичких и неонацистичких група. О анексији Херсонске и Запорожске области тада није било ни ријечи.

Годину и по касније Русија је поред Крима де факто одвојила још 4 области Украјине, амерички Њу Јорк Тајмс тврди да је до сада погинуло око пола милиона војника и цивила, а секретар за штампу провог човјека НАТО говори о предаји територије у замјену за члансто у алијанси.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: