Западна судократија: Пуђдемон, Ђорђеску, Марин ле Пен, Додик – ко је следећи на удару?

Концепт судократије стигао је и у Европу. Из Латинске Америке, где је широко и релативно често примењиван – „препливао је“ и на Стари континент. Циљ је, подразумева се, да судови својим одлукама утичу на усмеравање кључних политичких процеса.

То ипак не указује на јачање функција правосудне гране власти, него говори како се судови злоупотребљавају за политичке обрачуне, а правосуђе постаје пуко средство у рукама дубоке државе, то јест давоске глобалистичке елите, преноси Спутњик.

Након Ђорђескуа у Румунији, на удару се сада нашла Ле Пенова у Француској. Још и пре њих, „судократија се обрушила“ на Милорада Додика.

Румунија, Француска, Српска…

Процес који се води, а којем се уопште не назире крај, јесте политички мотивисан и до крајње мере политизован. Подсећања ради – Народна скупштина Републике Српске усвојила је у јуну 2023. године закон о непримењивању одлука Високог представника.
Одредбом овог закона избрисана је до тада важећа клаузула да се одлуке Високог представника објављују у Службеном листу Републике Српске. Самим тим – такве одлуке не могу постати званичне.
Шмит је експресно потписао уредбу којом се овај Закон Народне скупштине Републике Српске ставља ван снаге и још прогласио нову уредбу о промени Кривичног законика додајући члан према којем је „непоштовање одлука Високог представника на територији Републике Срспке кривично дело“.
Влада Републике Српске одбила је да примени ове промене, наводећи да Устав Српске прописује надлежност Народне скупштине за доношење закона, чија је процедура јасно прописана и утврђена, те само закони донети по тој процедури могу се и примењивати.

Борба између Шмита и Бањалуке

Како се борба између Шмита и институција Републике Српске распламсавала, тако су доношене нове мере са обе стране. На крају, у новембру 2023. Тужилаштво БиХ покреће поступак против Милорада Додика, председника Републике Српске, зато што је потписивао све указе којима се подстиче неизвршавање одлука Кристијана Шмита. Претходно питање, на које се мора одговорити како би се контекстуализовао целокупан предмет – гласи: а ко је заправо Кристијан Шмит?
Његов избор никада није потврдио Савет безбедности УН, а креативно тумачење компклексног правног наслеђа везаног за присуство међународне заједнице у БиХ од стране колективног Запада ипак није довољно да би се легитмизовало деловање Шмита у Сарајеву.
Уосталом, Шмит путује са дипломатским пасошем Немачке, као немачки дипломата и нема имунитет и/или привилегије службеника УН. Посматрајући из овог угла, дакле, не само да институције Републике Српске немају обавезу примене одлука Шмита, него се комотно може „креативно растумачити“ како су имале обавезу да реагују и спрече нарушавање дејтонског оквира од човека који се лажно представља за Високог представника.
Из овог разлога, Шмиту ће бити доста тешко да заврши све што је започео и ослони се на концепт судократије у својим активностима против Милорада Додика. Заправо, уколико настави овако како је започео, направиће хаос.
Срећа у свему овоме јесте да се и даље не уочава нека велика заинтересованост за било какву врсту ескалације међу народом у било којој од три конститутивне етничке заједнице, што показују и текућа истраживања јавног мњења. Надамо се да ће тако и остати, те да ће ова опрезност утицати да се крене путем постепене деескалације. У супротном, последице даљег развоја кризе могу попримити несагледиве размере.

Пример из Шпаније

У том смислу, треба се подсетити примера из Шпаније, мада ту није баш све за упоређивање са ситуацијом у БиХ.
Шпанске власти реаговале су у складу са Уставом Краљевине и системским законима против организатора нелегалног референдума о отцепљењу Каталоније из 2017. године.
Коловођа овог пројекта – Карлос Пуђдемон, суочен са најтежим оптужбама и због потенцијалне казне о вишегодишњој робији – побегао је из Барселоне у Белгију.
Иако је Шпанија захтевала његово изручење, па чак у неколико наврата подизала (и повлачила) европски налог за хапшење, иако је Пуђдемон једанпут саслушаван у Белгији и два пута привођен – у Немачкој и Италији, он никада није изручен Мадриду.
На изборима за Европски парламент 2019. година „изродила се“ сложена ситуација, пошто је као кандидат каталонских индепендиста Пуђдемон изабран за посланика, али како није положио заклетву пред шпанском изборном комисијом онда тај мандат није могао да му буде верификован. У Европски парламент „уведен је“ касније одлуком Европског суда правде, али су му колеге посланици убрзо укинули имунитет. У међувремену, као контрамеру у дипломатском сучељавању са Шпанијом, власти Марока понудиле су Пуђдемону азил, али он ту понуду није искористио.
Елем, напослетку је влада Педра Санчеза тесном већином прогурала у шпанском парламенту закон о амнестији, па се група каталонских сепаратиста више не терети за најтежа дела угрожавања уставног поретка и територијалне целовитости.
Против Пуђдемона остале су на снази оптужнице за злоупотребу службеног положаја, те је то даља препрека његовом повратку у Барселону. Истина, у Барселону се (илегално) вратио августа 2024. године да би одржао говор пред својим присталицама и потом мистериозно нестао у гужви. Из те гужве тајно је транспортован у Француску, одакле је наставио даљи пут ка сигурном уточишту у ЕУ. Одатле га, сасвим сигурно – нико неће испоручивати Мадриду.

Још није касно…

Углавном, решења за овај случај нема, чак ни након проглашавања амнестије, а напетости у Каталонији нису ништа мање данас, него што су биле претходних година. Сложени политички проблеми, који су одраз колико текућих околности толико и историјског наслеђа – не могу се решавати „редовним средствима“ уз ослањање на правосуђе.
Посебно ако је конкретан политички проблем интернационализован. Ето, нека Кристијан Шмит лепо затражи од немачких власти да ухапсе Пуђдемона и испоруче га Шпанији због процеса који се тренутно води или нека макар затражи објашњење због чега то није учињено марта 2018. године када је привреден на граничном прелазу ка Данској?
При томе, за разлику од овог случаја из Шпаније, у БиХ још постоји и самозвани међународни представник са својим потпуно неразумним одлукама и тешком хипотеком осионог комесарског деловања низа његових претходника. Примена концепта судократије није решење нигде, а поготово то не може бити у БиХ.
И за Кристијана Шмита и за оне који га подржавају било би добро да то схвате на време и ретерирају. Још није касно, могу се пронаћи елегантна решења да се то учини.

Извор: Спутњик

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: