Западне „вредности“ опасније од сваког тоталитаризма: Џејмс Бонд је жена, а Шекспир терориста

Након што је Запад „протерао“ великане руске књижевности са полица и из школа, наставио је са књижевном инквизицијом која зарад политичке коректности и родне равноправности атакује на Хакслија, Орвела па и Шекспира. Књиге за децу попут „Матилде“ и „Чарлија и фабрике чоколаде“ прилагођене су новговору, а изгледа да то чека и Флеминговог Џејмс Бонда.

Вилијам Шекспир спада у групу одабраних писаца по много чему али недавно се нашао раме уз раме и са Ал Каидом. Толкин, Хаксли, Орвел се такође, према програму британске Владе, налазе на списку неподобних писаца групе за борбу против тероризма будући да их, наводно, ултрадесничари могу искористити за промовисање проблематичних ставова на интернету. Чувени романи за децу такође су означени као неподобни и биће прилагођени за модерну публику тако што ће термини везани за тежину, дебљину, насиље, ментално здравље, расу и пол бити измењени или цензурисани.

Поводом 70 година од изласка првог романа о Џејмс Бонду, читав сет књига биће поново издат али са свим потребним изменама које савремена публика сматра „увредљивим“.

Ја сам Бонд, Бонд девојка

Владан Бајчета са Института за књижевност и уметност проблем политичке коректности и хиперсензитивног односа према језику у књижевном делу види у томе што они укидају стваралачку спонтаност. Свака реченица има своју експресивну вредност, а представљање одређених ситуација и сирових личности изискује и пропратни сирови језик.

Применом такве замисли ви онда у књижевном делу не желите да књижевност одражава свет онаквим какав јесте, већ онаквим какав ви мислите да треба да буде, говори Бајчета за Спутњик.

Он у родној и свакој другој „равноправности“ види само тренутни тренд, а паралелу прави са временом самоуправног социјализма када се врло брзо прешло са „господине“ на „друже“. Тај тренутак у времену потрајао је свега пар деценија након чега је „сам од себе отишао у историју“.

Замислите Одисеју у којој се муж не би враћао својој жени кући, већ жена свом мужу. Одакле се она враћа? Из рата који су водиле жене док су мушкарци чекали по кућама?

Бајчетино дубоко уверење јесте да је пут прекомерне политичке коректности пут којим се срља у антикњижевност, али је исто тако уверен да је књижевност та која има „задњу реч“, да је снажнија од тренутних трендова и да ће им се одупрети. Паралелу прави са романима насталим у времену комунизма, романима који су тада фаворизовани али који нису одолели зубу времена.

У годинама када су се писали црно-бели партизански романи, настала је и „Проклета авлија. Данас сви читају „Проклету авлију“, а тим поменутим романима нико не зна ни наслове, закључује Бајчета.

Рат против човека

Професор Мило Ломпар, историчар књижевности и есејиста, тврди да је реч о апсолутном фалсификату којим се, у складу са идеологијом данашњице, кривотвори сама књижевна уметност. Он је мишљења да се ради о једном дубоко противуметничком чину, дубоко усмереном на то да се разноликост и богатство уметничког дела сведе на пуку употребљивост, погодну тренутним идеолошким али и политичким захтевима.

Ми живимо у епохи редефиниције идеја о човеку што би могло да укључи и смрт идеје човека какву су познавали претходни векови. То је дубоко насилан и изразито тоталитаран начин понашања и мишљења и он као такав представља изневеравање књижевности, потом уметности и на крају саме идеје човека, изјавио је Ломпар за Спутњик.

Он такође, попут Бајчете, пореди овај нови тренд повлађивања хиперсензитивности као врховној вредности са прошлим временима, али напомиње да постоји једна битна разлика. Док је време комунизма подразумевало идеолошку обраду и превасходно цензуру уметничких дела, а друге епохе имале своје реакције на уметност и уметника, реакцију на Бодлера, реакцију католичке цркве на оно што су сматрали богохулним, овде је реч, напомиње Ломпар, о нечему сасвим другом.

То чак није радио ни комунизам. Реч је о томе да се дела прошлости, као што је Шекспир или као што је Достојевски, кривотворе. То је кључно. Никоме није падало на памет у време комунизма да Есхилове трагедије кривотвори него су оне образлагане, тумачене, усклађиване са општим стањем, али сад је реч о томе да ви вршите промену прошлости. Ово је ужасно важно јер прошлост ће се дизајнирати онако како садашњости одговара. То је потпуно самоубилачки чин културе.

Књижевност као полигон за пропаганду

Будућност књижевног стваралаштва зависи од више фактора и професор Ломпар будућност књижевности, уколико се настави са извртањем стварне слике о свету, види као пропагандни полигон.

Књижевност без субверзивности, без ризика, без извесног провоцирања норми, али провоцирања које самог писца у његовом времену излаже једној врсти притиска, књижевност као таква ће се свести на пропаганду.

Само тренутак у историји

Професор Александар Јерков, теоретичар и историчар књижевности, целу праксу кривотворења минулих догаћаја како би одговарали менталном склопу данашњег човека односно ономе што се по савременим мерилима доживљава као „исправно“ сматра тренутком у историји западне културе који сведочи далеко више о њеној слабости неголи о њеној врлини.

Проблем о којем говоримо врло је мало везан за књижевност, а много за процесе који се одигравају у савременој култури. То је оно што се популарно назива цанцел цултуре према томе преправљање историје да би та историја одговарала ономе како ми данас хоћемо да је видимо представља нешто што је у књижевности апсолутно недопустиво, без обзира на то какве су наше еманципаторске воље или жеље, говори Јерков за Спутњик.

Он сматра да је чак и чињеница да сам аутор, попут Умберта Ека, редигује свој текст како би га прилагодио околностима – недопустива, а камоли измена раније написаних текстова.

Књижевност прати развој човечанства и представља бескрајну књигу чије се странице свакодневно испуњавају, пратећи све напретке али и промашаје људског рода. Прошлост је прошлост, а историја њен непоткупљиви сведок и странице наше цивилизације не могу се преправљати уколико нам се не свиђају. Покушаји преправљања те велике књиге живота остаће записани у њој као краткотрајна и бесмислена епизода у којој човек, занесен својим напретком и свиме што је створио, уместо боље будућности, покушава да створи „бољу“ прошлост.

Извор: Спутник/Милица Тркља

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: