Западни медији као огледало западних интереса: Извјештавање о народном скупу „Не дамо Србију”

У западном медијском простору, гдје објективност често уступа мјесто геополитичким интересима, медији су одавно престали да буду коректив власти, постали су продужена рука одређених политика. То се јасно види и у начину на који водећа западна гласила извјештавају о дешавањима у Србији, поготово у оном „либералном“ његовом дијелу.

Тако је и последњи митинг у Београду, одржан у суботу 12. априла, на којем је предсједник Србије Александар Вучић најавио нови народни покрет, послужио као окидач за стару матрицу извјештавања. Србија је корумпирана, нестабилна држава коју је пожељно „еманциповати“.

Док је више десетина хиљада грађана изразило подршку предсједниковом позиву на јединство и нову енергију, Фигаро у ироничном тону пише како је предсједник Србије у суботу лансирао „заиста популаран“ вишестраначки политички покрет и то као одговор на протесте који потресају земљу и његово предсједништво, за шта је окривио, како се преноси, „стране силе“ које раде против „слободне Србије”.

Би-Би-Си је, пак, извијестио да је једна организација за праћење јавних скупова саопштила да се испред Народне скупштине окупило око 55000 људи и то упркос томе што неки Вучићеви следбеници долазе из сусједних земаља, као и да је посјећеност била знатно мања од прошломјесечног огромног антивладиног протеста.

А када предсједник Србије каже да „поједине стране силе не могу да поднесу да виде слободну, независну и суверену Србију“, онда није ријеч о теорији завјере, већ о реалности коју, управо, западни медији откривају кроз своје извјештавање.

Француски Фигаро и британски Би-Би-Си нису само пренијели вијести, ова два медија су кроз суптилно или отворено омаловажавање онога што се дешавало на скупу „Не дамо Србију“, још једном потврдили своју улогу у обликовању перцепције Србије као државе која мора бити „поправљана“ споља.

А ако то није тако зашто у западној штампи нема чланака који проблематизују неке друге политичке актере у протестима или њихове везе са страним фондацијама и амбасадама?

Земља која инсистира на својим интересима смета онима који су навикли на потчињавање, али не и на партнерске односе. Или онако како је то дефинисао мађарски предсједник Орбан у својој видео поруци пуштеној преко видео-бима на самом скупу, али чије главне поруке нису нашле пут до западних читалаца, о страним силама које покушавају да се умијешају у живот Срба и које желе да кажу Србима како да живе.

Како иначе протумачити писање Монда чија уређивачка политика преноси да се на бини прије Вучића појавио „лидер босанских Срба Милорад Додик потраживан у својој земљи који је изрецитовао своје хвалоспјеве данас једином човјеку који може да одржи Србију снажном и моћном, како изнутра тако и споља“.

И то је, чини се, оно што боли у извјештајима водећих мејнстрим британских и француских
медија.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: