Западњачки стереотипи о Русима су израз надирућег расизма

Ружни стереотипи о Русима, који су постали тако распрострањени на Западу, су посљедња преостала прихватљива форма западњачког расизма. Као и свака форма расизма, и ова је агресивна, дехуманизујућа и крајње опасна.

Једна форма етничких стереотипа на Западу се не само толерише, него је чак и у моди. Ради се о стереотипима у односу на Русе, који су, у њиховој визији – брутални, аљкави, најчешће пијани, и увијек сурови. Обавезно говоре са тешким акцентом. Лоше се облаче, насилни су и похлепни. Ако су богати, онда су корумпирани: “Русија” и “корупција” су синоними за просјечног Западњака. Типичан Рус је лопов или убица, док је поштени руски бизнисмен (“олигарх”) контрадикција по себи.

Током Хладног рата западњачки стереотип о Рускињама је био да су дебеле, мушкобањасте и ружне. Данас је на Западу стереотипна слика о Рускињама да су лијепе. Међутим, то свакако није нешто чему се треба радовати. Ако су у вријеме Хладног рата Рускиње сматране за просте и приглупе, али барем искрене, данас су представљене као материјалисти, опсједнуте новцем, јефтине, склоне манипулацијама, промискуитетне и неморалне.

Руси, било да је ријеч о мушкарцима или женама, по овим стереотипним представама су, по аксиому, непоштени. Присталице опште забране наступа руских спортиста на Олимпијади сматрају да за Русе не важи претпоставка невиности. Они су, упркос очигледној контрадикцији, и ђаволски лукави и прилично глупи. Такође, потпуно су некомпетентни и неспособни. Без обзира на то, они су застрашујући, јер су агресивни и насилни.

Једини квалитет који Западњак признаје Русима је храброст. Руске војне побједе и не дозвољавају да се другачије помисли. Па ипак, ни руска храброст се не посматра на исти начин као храброст Западњака. Руска храброст проистиче из лудости и агресивности, и израз је карактеристичне  руске опсједнутости новцем и моћи.

Руси, према западњачкој слици, свој непоштено зарађени иметак троше на задовољавање хедонистичких потреба: на јахте, луксузне ствари, луде журке и развратни секс. Москва је позната по богатом ноћном животу, али је насилна, корумпирана и брутална – баш онаква какви су и владари који њоме управљају. Наравно, лидер једне такве земље мора да је мачо разбојник који воли да се фотографише полуго док јаше. “Немилосрдан”, то је, можда, ријеч којом се он најчешће описује.

Толико је оваквих стереотипа који не кореспондирају са стварношћу да их је готово немогуће све набројати. Нека остане забиљежено, Русија (или макар они крајеви Русије које сам посјетио) ме је импресионирала својим беспријекорним поштовањем реда и закона. Руси остављају утисак породичних, толерантних, стабилних, добро образованих и веома културних људи. Стандарди личног и јавног поштења су, по мом искуству, постављени заправо  веома високо, понекад, чак, и превисоко.

Када је ријеч о Путину, у само двије прилике у којима сам га лично видио, оно што је на мене оставило најјачи утисак, поред истанчаног смисла за хумор и несумњиве интелигенције, је његова, да тако кажем, старомодна љубазност – нешто што је чак и Барак Обама истакао у интервјуу за “The Atlantic”. Ова његова особина о којој се тако нерадо говори, очигледно дубоко укоријењена навика љубазности, је нешто што руши стереотипну слику коју већина Западњака има о Путину.

Негативни стереотипи о многим народима имају дугу историју у европској и западњачкој култури. Од 70-их година прошлог вијека стереотипно представљање Њемаца, Индијаца или Пакистанаца, Ираца или, чак, и Јевреја, била је основна карактеристика британске комедије. Срећом, данас тога више нема, јер се сасвим тачно увидјело да је то расистичко и дубоко увредљиво представљање појединих етничких група. И то данас чини британске комедије неупоредиво бољим. Међутим, један упадљиви изузетак је остао.

Негативни стереотипи о Русији и Русима не само да нису нестали, већ су се умножили и постали много гори.

Такво стање наишло је на снажну реакцију у Русији послије објављивања спота „Party like a Russian“ британског поп пјевача Робија Вилијамса, који је, по мом мишљењу, имао намјеру да жигоше олигархе, а не читав руски народ.
Сматрам да  ријечи пјесме потврђују овакво тумачење. Текст јасно указује на оне који са својим “тешко стеченим” капиталом долазе да уживају у животу на Западу, са заштитом тог истог Запада:

“Потребан је одређен тип човjека с одређеном репутацијом,
Да опељеши новац циjелој једној нацији.
Узмем ситниш и саградим сопствену свемирску станицу
***
Ставим банку у ауто, у авион, у брод
Потребно је пола западног свијета да држи мој брод на површини
Рефрен: Забављај се као Рус…”

Аутор саосјећа са Русима, никако не жели да искаже непријатељство према њима. Међутим, супротно мом ставу, многи подржавају овај спот управо као израз непријатељства према Русима, и посебно према Путину.

То нас доводи до сљедећег: оно што ова епизода са спотом Робија Вилијамса јасно показује је да чак и када се Руси жале, из сасвим оправданих разлога, на негативне стереотипе који се о њима шире – нико на Западу ни не покушава да их разувјери или да им пружи подршку.

Таласи осуда који се јављају када дође до негативног портретисања Јевреја, муслимана или Ираца, у руском случају, по правилу, изостају.

The Guardian, тај “одлучни либерални заштитник политичке коректности и антирасизма”, није осудио спот, као што би, без сумње, учинили у случају било ког другог спота који говори о неком другом народу. Иако се повела полемика, Вилијамсов спот “Party Like a Russian” неће негативно утицати на његову каријеру, ни изазвати масовне протесте. То је само пјесма о лудим Русима, њиховим испадима изазваним вотком и чудној склоности да у веће бабушке стављају мање бабушке.

Расистички стереотипи су нешто чему увијек треба приговарати. Они су дехуманизујући, нетолерантни и штетни. Офанзивни су према свом објекту. У периоду појачаних тензија између Запада и Русије, дехуманизација Руса има вишеструке негативне посљедице. У том процесу, дехуманизација Руса опасно спушта праг до тренутка када насиље усмјерено ка њима постаје сасвим прихватљиво.

За разлику од неких других народа који су се нашли на путу западњачком расизму, Руси имају капацитет да се одупру и узврате. Њихова историја показује, као и код других народа, да ће, ако им се наметне екстремна ситуација, то и учинити. У најбољем је интересу самог Запада да се престане са лошом навиком стереотипног приказивања Руса. Ово је тек један од примјера гдје се принципи које Запад воли да прокламује (у овом случају, антирасизам) и његови сопствени интереси у потпуности подударају. Да би се то догодило, стереотипе о Русима, као и стереотипе о свим другим народима и културама, треба идентификовати и осудити као оно што заправо и јесу – израз надирућег расизма.

Александар Меркурис: The Duran

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: