Западњаштво и словенофилство славног Тургењева
У Бриселу и Буживалу завршена је прва међународна научна конференција посвећена 200 годишњици рођења Ивана Сергејевича Тургењева. То што је читава манифестација, организована у сарадњи са Институтом за свјетску књижевност РАН, одржана ван граница Русије, не би требало никога нарочито да изненађује. Тургењев је био најпознатији руски писац у Европи.
“Тургењев је био један од првих руских стваралаца који је зачуђеном и задивљеном Западу открио сву дубину, шарм и моћ руског духа”, написао је Дмитриј Мерешковски. Заиста, допринос Ивана Сергејевича тешко је правилно оцијенити. Дао је лични допринос и у превођењу дјела Пушкина, Љермонтова, Гогоља, Толстоја, Гончарова. Лично је преговарао са издавачима, уређивао, ишчитавао рукописе.
Истовремено, Тургењев је упознао руску публику са великом француском књижевношћу. Његови напори допринијели су да се у нашој периодици појаве дјела Гистава Флобера, Емила Золе, Алфонса Додеа, браће Гонкур. Тургењев није само повезао Русију и Европу, већ је проширио укупни културни простор. Његово грандиозно дјело допринијело је прихватању цјелокупне руске књижевности као неотуђивог дијела свјетског културног насљеђа.
Иван Сергејевич је означен као – руски европејац! Неко би рекао – и космополита, иако су ови концепти далеко један од другог, можда се чак и међусобно искључују.
За Тургењева, “европејство” је западњаштво, при чему се обавезно чувају вриједности националне традиције. Слијепе имитаторе, који су покушавали да баштине вриједности других народа и држава, он једноставно није схватао за озбиљно.
Довољно се присјетити како је иронично осликан лик Созонта Ивановича Потјугина у роману “Дим”: “Да, господине, да, господине, ја сам западњак, ја сам посвећен Европи; то јест, да будем прецизнији, ја сам посвећен образовању, истом оном образовању, које код нас исмијавају – цивилизацији, да, да, ова ријеч је чак и боља – волим је свим срцем, и ја вјерујем у њу, а другу вјеру нити имам, нити ћу имати.”
Фундаментално другачије изгледа други јунак романа – Григориј Литвинов, који је усвојио нова знања у Европи, углавном из области агрономије, а која је касније примијенио у пракси, радећи у својој мајчици Русији. И Фјодор Лаврецки, један од протагониста романа “Племићко гнијездо”, неким својим ставовима исказује блискост идејама “почвеништва”, везаности за родну груду. За разлику од Литвинова, он није стекао европско образовање, али је путовао по Европи, и дуго живио у Паризу. И, вратио се у своју домовину, како би “орао земљу… и покушао да то ради што је могуће боље”.
Писац је имао и другачије типове руских јунака. Страсне, који су роптали и досађивали се међу европским филистејцима. Такав је, на примјер, Руђин, чија је духовна енергија усмјерена на опште добро, побољшање закона и обичаја, чиме су се и занимали неки од највећих умова просвијећене Европе. Врло је индикативна смрт хероја са црвеном заставом на барикадама у Паризу. Не могавши да се оствари код куће, он се бори за права и слободе француског народа, заједно са радницима и занатлијама.
Полемишући са непомирљивим словенофилима, који су говорили о опасности утицаја европске цивилизације на руску, која би могла да доведе и до губљења руског националног идентитета, Тургењев је истакао: “Да ли смо тако мало оригинални, толико слаби, да би требало да се плашимо било ког страног утицаја, и да га, попут уплашене дјечице, одбацимо, како нам случајно не би нашкодио? Ја у то не вјерујем, напротив – убијеђен сам да смо толико снажни, и утемељени као народ, да нас нико и ништа не може одвући од наше руске суштине. Шта би ми били да је другачије него – инфериоран народ!”
Живот на Западу постао је за Тургењева тест привржености свом народу, језику, менталитету. Животне околности, прије свега његова љубав према животној сапутници, француској умјетници Полини Вијардо, водиле су га у Француску, Њемачку, и поново у Француску… Тако је славни писац проживио скоро три деценије у иностранству. Ипак, стално се враћао својој отаџбини, инспирисан њеном бајковитом природом, и комплексном руском стварношћу.
У визији Тургењева, руски европејац није само пуки реципијент западних достигнућа (такви су варвари!), већ коаутор, састваралац вриједности рођених у крилу заједничке хришћанске културе. Такав је био и Иван Сергејевич Тургењев, који је у Западу пробудио љубав према ненадмашној руској ријечи.
Валериј Домански: ИЗВЕСТИЯ
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
