Запамтите дан када су дошли по Асанжа, оног који је дао себе за вас

Обратите пажњу на то гдје сте сад, јер можда вас једног дана буду питали гдје сте били на дан када је ухапшен Џулијан Асанж. Био би то бољи свијет, који би памтио овај дан као битан за своје постојање. Више од човјека ухапшено је данас у центру Лондона, више и од идеје – ухапшена је истина у људском тијелу, изнемогла, од сурове битке сва пребијена, али још увијек једина.

Неки ће му дати еволуцијски обликован, а други божански створен повод, но чињеница је да у многим људима тиња тај осјећај за правду. Тешко је досежна, но изнимно лако схватљива, до те мјере да је се не мора ни објашњавати – правда се осјећа у истој мјери као и сунчани дан. То проклето лондонско вријеме шкрто је са сунцем, па и данас, у супротном би ово било прво Џулијаново излагање сунцу након готово 7 дугих година. У мало којем затвору чамило се у овом стољећу као што је Јулиан чамио у уска четири зида еквадорске амбасаде у Лондону.

Био је то неки чудан тренутак неоправдане еуфорије, тада, прије којих десетак година. Осјећај да ће технологија измакнути контроли режима који се копира од државе до државе и тако уздуж и попријеко свијета. Осјећај да је тек сада заправо завршило мрачно доба, с неколико стољећа закашњења. Да ће истина моћи бити уплоадана, постављена на мрежу и доступна свима.

Међу људима, који јесу жељни правде као мало чега другог, активирали су се и они који су схватили да се налазе у времену и могућности да могу бити гласници истине – било да су имали план како тој истини уградити појачало с глобалном дозом ампера, што је учинио Џулијан Асанж покрећући Викиликс или било да су схватили да у рукама држе кључ под којим је истина скривена, као што је било у случају војника Челсе Манинг.

Ако су истина и правда толики занос још и снажније грми спознаја да се злочини и лажи маскирају управо у истину и правду. Такав је случај био с империјалистичким ратовима на Блиском истоку, гдје су под лажним поводима нестале стотине тисућа људи, за интересе ничег људског – геополитике, нафте, новца… Захваљујући људима као што су Асанж и Манинг, данас знамо нешто више о свему томе. Манинг је, стављајући свој живот на коцку ставила истину на једну још вишу степеницу – документи америчких ратних злочина у Ираку процурили су од ње, ношени том мрежом која нас је требала извући из мрачног доба, све до Асанж и његовог Викиликса, да би тамо били објављени као оптужница против ратних вођа, али и на срамоту свих оних који су – заблудом или властитом изопаченошћу – подупирали те ратове и инвазије.

Манинг је пронађена, ухапшена и за откривање истине о ратним злочинима умјесто Нобелове награде за мир добива 2013. године 35 година затвора у строгој тамници дисциплинске војарне Форт Леавенворт. Неколико година касније амерички предсједник Барак Обама, који је и сам експандирао америчке војне интервенције, одглумио је пред крај другог мандата чин милости те је драконску казну за Манинг смањио те она излази из затвора 2017.

Знајући што се догодило  Манинг, док је изгледало да ће трунути у самици свих 35 година, било је и других који су били спремни ставити све на коцку за истину. Један од њих је Едвард Сноуден, бивши запосленик америчке ЦИА-е и НСА-а, који је свијету открио магнитуду тоталне шпијунаже провођене од стране његових послодаваца. Прешао је свијет да обзнани истину. Сам би тешко успио, но помогао му је храбри новинар Глен Гринвалд. Операција спашавања њега и истине била је уистину филмска, но уз помоћ Викиликса одвјетнице Саре Харисон успјели су Сноудена из Хонг Конга пребацити у Москву – можда не идеално мјесто гдје је Сноуден желио завршити, но по њега у овом односу глобалних снага можда и једино гдје ће бити сигуран, барем за сада, од прогона.

Џулијен Асанж пак, којем у САД-у пријете не само тамницом већ и смртном казном, од почетка је био „главни трофеј“. Он је борцима за правду показао пут, дао им платформу, потакнуо их да крену напријед, да буду гласници истине. Као такав он је кудикамо опаснији од „обичних звиждача“ по глобалне режиме којима је „истина“ производ за масе – из њихових творница, дакако.

Против Асaнжа се прво подигла оптужница за наводне сексуалне пријеступе у Шведској, нешто у што многи сумњају, но иста је само средство за његову депортацију из Британије у Шведску откуда му пријети изручење САД-у.

Дани када је Асанж још увијек био у бијегу од неправде били су поприлично другачији дани од данашњих јер је свијет био већи. Било је ту неколицина мањих, али поносних, држава које су и саме одлучиле стати на страну правде и истине. Понајвише је ријеч о земљама Латинске Америке које су настале из или непосредно уз Боливаријанску револуцију Хуга Чавеза у Венезуели (која је пак стигла неколико десетљећа након Кастрове револуције на Куби) – једна од тих земаља била је и Еквадор гдје је тада на власти био љевичарски предсједник Рафаел Копеа, човјек таквог калибра да би вјеројатно, да је био у ситуацији попут Асанжа, Сноудена или Манинг, учинио исто. Захваљујући њему Џулиан је у задњи тренутак избјегао хапшење у Лондону те је ушао у зграду еквадорске амбасаде гдје му је додијељен азил.

Задње што је желио је да тамо у скученом простору проведе идућих 7 година, али управо то се догодило. Што је очекивао да ће се догодити? Исто оно што су очекивали Манинг, Сноуден и многи други… романтично и идеалистички – да ће истина промијенити свијет. Ипак, поплава истине није стигла. Многи други с кључем у руци одлучили су ипак не отварати ту кутију, преферирајући удобност властитих безначајних живота умјесто да се придруже борцима који су се упустили у мијењање свијета.

Није стигло чак ни признање за њихов херојски чин. Ту и тамо би се њихове објаве, ако су се дале политички искористити, похвалиле, али то је то. Било је просвједа, али не масовних. И након што је о рату у Ираку откривено толико тога исти починитељи су без превише отпора дан и ноћ бомбардирали Либију 2011. године да би се остатак свијета понашао као да је то нешто нормално.

Из свега тога, ако би нас овај тужан дан нагнао на песимизам, могли бисмо закључити како свијет није спреман за истину – или још горе – не заслужује истину… И таман када нам такве мисли навру, разбија их познати глас – Џулијан Асанж, док га полиција извлачи из зграде и гура у полицијско возило узвикује: „Одуприте се! Можете се одупријети!“.

И у праву је. Отпор никада није узалудан. Прије или касније истина мора побиједити – помислити да неће бити тако учинило би узалудним не само отпор, учинило би узалудним све.

Од ратних злочинаца на глобалној разини до ситних крадљиваца на ниској, од израбљивача свих врста па све до опортуниста који ће пунити своје џепове тврдећи да се противе израбљивању, сви слојеви неправедних данас су сретни што је ухићен Џулијан Асанж. Наивци, Асанж само је човјек којег су мучили и којег ће сада мучити још и више. Осјећај за правду не може се бацити иза решетака јер би онда требало поробити и цијели људски род – није да нису пробали, стављајући цијело човјечанство у информацијско робље, али узалуд. Весели их људска летаргија, безнађе, недостатак људи на улицама, но крива је то процјена. Ако људи нема то значи да се боре за живот и немају времена за контролирану опозицију и њихов активизам, док се једном не појаве сви, одједном, сви они које се већ отписало.

Асанж је успио, информисао је свијет да је истина под кључем, под цензуром. Та спознаја може бити још и моћнија од објаве саме истине. Асанж је придонио демонтирању транса у којем се људски род налазио, вјерујући да му се истина сервира у вечерњим вијестима. Освјештенији свијет је и његова велика заслуга, а тај свијет неће разочарати, без обзира на све, јер колико год се трудили бити мимо свега, затворени у своје мале животе, осјећај за правду и истину угравиран је по основи у толике људе и неће им дати мира, неће им дати да бездушно гледају како Ассангеа одводе без да барем не помисле – „ево човјека који је дао себе за нас“, а на валу те племените идеје стварана је цијела новија људска повијест.

Извор: advance.hr

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: