Записи из Миловог дома

Тако црногорска власт силује истину: у земљи за чији државни врх наркобосови Шарићи слове за коректне момке, ми смо морали бити проглашени криминалцима. У држави Снимка, баш ми смо требали бити снимљени са лисицама на рукама. Док су тајкуни блиски власти уживали на суботњем сунцу, нас је било важно брутално похапсити, па усликати у мрачној ма рици. За вријеме док је седмоструки премијер Мило Ђукановић негдје славио рођендан, касно у ноћи, његови тужиоци су одрађивали посао: исљеђивали су. Доводили су нас, од поноћи до осам ујутру, у циклусима: ћелија – лисице марица – тужилаштво. За шефову љубав, за рођендански дар: подмукло, покварено, политички.

Замјеник тужиоца Саша Чађеновић константно са цигаретом у руци, у облаку дима иако видљиво лојалан до кости, није смио бити остављен сам. Не за овај случај. Била је ту, у маленој просторији, шћућурена са стране, надређена му, потпуно ћутећа и режиму не мање лојална, основна државна тужитељка Љиљана Кликовац. Тако се радило и у стаљинистичким монтираним процесима, НКВД-а. Писао је о томе Карло Штајнер, до у детаље: ваљало је контролисати, макар и из запећка, са веће функције. Знали су тужиоци, у тандему, шта им је чинити са нама.

Знали су: зар да се неко дрзне да сједи на асфалту па и за саобраћај затворене – улице, испред премијеровог стакленог двора, на његов рођендан? Зар да се, па и ненасилно, пркоси полицији, репресивном апарату двоиподеценијске олигархије мафијашког типа? Зар да нека тамо, студентица права, Ирена, заједно са осталима пјева „Хаппy биртхдаy то yоу, Мило“, на њему мрском, енглеском? Да се матурант Аљоша осмјели да критички мисли? Да млади Цетињанин Данило цивилизовано одбија да устане? Да историчар Бобан не прихвата да ћути? Да пензионер Драгослав више неће да трпи? Да трочлана сиротињска породица отац Миро, мајка Милка и син Младен одбију да се слугански покоравају? Да новинар не жели да затвара очи? Зар да Мирослав, правник, жели правну државу?

Тужиоци су напокон одлучили, оно што су од старта канили: „Постоји бојазан да би боравком на слободи осумњичени извршили ново кривично дјело“. Криминал, дакле: сједјење на асфалту. Стога: два дана без слободе. Рекох им, кратко најкраће, у лице: „Шеф ће бити задовољан вама.“ Потом, одвозили су нас назад, до раних јутарњих сати, у циклусима: тужилаштво лисице – марица ћелија.

Ћелија, десет стопа са девет, по дијагонали четрнаест. Метални лавабо. Кревет без јастука, са двије танке и прашњаве војничке простирке за испод и за изнад. Прозор кроз који сунчев зрак нема шансу да се домогне лица. Без гријања. Упаљено свјетло, стално: камера је ту, у ћошку, гдје се спајају високи, сиви зидови. Блиндирана врата са налијепљеним упутствима, двојезично: можемо да изађемо до тоалета, да зовемо љекара или адвоката. Без огледала: ко хоће или мора, може се назријети на сићушном округлом дугмету за пуштање воде на чесми. То је сва слобода коју смо заслужили тражећи је више, за све нас. Казна без злочина.

Ћутање и вријеме које не тече, стоји укопано као Црна Гора. Ходање укруг, ходање у свим правцима, ходање до изнемоглости, док се човјек не замори па кревет. Па опет ходање, па опет кревет, па ходање, па кревет, ходање кревет, километрима. Мисао у хиљаде обличја: зар постоји, а видим знам одавно да постоји, земља која десетак најмирнијих, ненасилних, цивилизованих критичара очајног стања у друштву, хапси као посљедњу багру, као банду, као би танге? Зар је могуће, а схватам знам одавно да је итекако могуће, да су ударили на студенте и матуранте, на пензионере и сиротињу, на новинаре и историчаре, само због њихове исконске жеље да Црна Гора постане чиста, добра, поносна? Зар да свједочимо томе, а јасно ми је – одавно свједочимо, да је Брано Мићуновић човјек за примјер, док је млади Аљоша, за затвор! Проклета авлија.

Као према убицама: у тоалет уз пратњу полиције. Као према терористима: наредили су нам да скинемо пертле или оставимо обућу испред ћелије. Да оставимо личне ствари вани. Да не уносимо, на што смо посебно инсистирали, молили књиге. Јер: књиге су, за њих, посебно опасне. Од њих се, као и сви репресивни системи планете, боје, јер против ријечи и ненасиља нијесу научили. Лако изађу на крај, сви ђукановићи овога свијета, са изгредницима и хулиганима, али са књигама не умију. Одлучено је, на мој захтјев: ништа Записи из мртвог дома Фјодора Достојевског, ништа Кратак преглед распадања Емила Сиорана, ништа Дневник о Царнојевићу Милоша Црњанског. Психолошка репресија. Иживљавање. Мрцварење.

Смјестили су нас и то је била једна од основних порука режима тамо гдје нам је мјесто: ћелија до мене фрешки двоструки

убица; са друге стране наркоман у апстиненционалној кризи, којег су једну читаву ноћ смјестили са мојим оцем, у осмој деценији; нешто ниже неки насилник. И ми, сљедствено атмосфери: убица-пензионер, наркоман-правник, убица-новинар, наркоман-историчар, убица-сртуденткиња-права, наркоман-матурант, убица-студент. Криминалац до криминалца. Мислим у коначници, лежећи на кревету са јакном под главом: па зар и није нека врста насладе, што се нас десетак тиче, носити лисице на рукама, док се Мило Ђукановић и његови крећу по слободи?

У једном тренутку чувар, част изузецима, којем видјели смо сви нијесмо били симпатични, из ћелије изводи двоструког убицу, ословљавајући га са: ‘Ајде, муњо. Није ли у те двије ријечи, које су одјекнуле ходником апсане, шћућурена природа читаве двоиподеценијске владавине оних, који су нас бестидно стрпали у затвор. Зар то ‘Ајде, муњо није оно исто, са почетка текста – о коректним момцима, или оно, бивше државне тужитељке Ранке Чарапић – како криминалци имају свој морал. У томе ‘Ајде, муњо сублимирана је читава вертикала деценијама брижно, са државног нивоа, изграђиване криминалне државе. Те двије ријечи, тај миље, створио је и тог двоструког убицу, такође жртву мафијашког система, криминогене атмосфере, криминализоване црногорске стварности.

Чекали су, ментално нас тиме притискајући, да истекне сваки минут колико је закон дозвољавао да нас држе затворене, па без икаквог ‘Ајде, муње, воде нас: ћелија лисице марица суд. Са врха је одлучено: довољно је за сада. Послата је порука онима који би се осмјелили на слично: на непослушност, на ненасиље, на побуну, на отпор, на ширење вируса, на заразу слободом, на борбу. Знају господари наших судбина, рибари људских душа, да ће се на то упецати многи, колебљиви: да ће акција дисциплиновања кри миналне банде бити плодоносна у одређеној мјери. Знају и то да је било важно послати поруку: није Црна Гора Босна!

Не знају нешто друго, а морали би: терористичка група којој су неуспјешно само нас додатно мотивишући покушавали ломити достојанство, психолошки је јача од свих ђукановића, мићуновића, кељмендија, калића и шарића заједно. Они су ситне рибе за нас, за многе у овом народу, успаване. Ситне рибе којима сљедују оне исте, наше ли сице, она исте наша марица и оне исте наше ћелије.

Објављено у дневном листу „Вијести“

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: