Записи из Подземља: Досије Брано Мићуновић

Тек сад сазнајемо: још 2005. године неко из система, формално и званично, је означио Никшићанина Бранислава Брана Мићуновића као вођу криминалног картела!

Учинио је то полицијски инспектор из Будве Вукота Картал, у службеној забиљешци (вјеродостојност документа који је објавио Дан до данас није оспорена) упућеној тадашњем министру унутрашњих послова Драгану Ђуровићу. Картал је у истом запису директно оптужио Мићуновића да стоји иза три бомбашка напада на хотел Сплендид, због дугова власника хотела према њему. Само два мјесеца након тих диверзија, Славољуб Шћекић, инспектор који је био на челу истраге, ликвидиран је из хеклера са 19 хитаца испаљених у леђа, на прагу куће. Након откривене службене забиљешке, злокобније звуче ријечи: налогодавци никада нијесу откривени.

Да ли би Картал доживио Шћекићеву судбину да, којим случајем, није скинут са предмета Сплендид, не може се утврдити. Он, пак, биљежи – у документу послатом 26. јула 2005. године, заведеном у Министарству унутрашњих послова (дјеловодни број 26–995) – да му је надређени, тадашњи шеф Одјељења безбједности Будва Жељко Воротовић, опструирајући његову истрагу, поручио да ,,не спомиње Мићуновића јер је он много добар са шефовима Милом и Светом“, те, ,,да због овога може да буде ликвидиран и он и његова породица ако би Мићуновић сазнао.“

Да ли је Мићуновић сазнао да Картал ,,посједује релевантну документацију не само за случај Сплендид, већ и за остала кривична дјела ове криминалне дружине, која су много тежа“, није познато. Да ли је Мићуновић сазнао да је Шћекић, такође, био на истом трагу, такође није познато. Несумљиво је: Картал је ућутао,  Шћекић је под земљом а, према још неправоснажним пресудама, иста дружина (Саша Борета, Љубо Биговић) која је подстрекивала на постављање експолозива (Алан Кожар), осуђена је и за подстрекивање на убиство инспектора (Милан Чила Шћекић, Љубо Вујадиновић)!

Бранислав Мићуновић човјек чије се име налази на међународним оптужницама за шверц цигарета, осам година од тада, уз свеколику помоћ државе, само је увећао своју империју неконтролисане моћи: од некретнина и бизниса, до спорта и медија.

Због њега се, по потреби, мијењају важећи прописи. Септембра 2011. године,  на адресу Врховног државног тужиоца стигла је кривична пријава (МАНС) против тадашњег министра одрживог развоја и туризма Предрага Секулића и бившег министра уређења простора Бранимира Гвозденовића, због сумње да су злоупотријебили положај у поступку доношења планских докумената којима је противправно легализовано више објеката на Мићуновићевој парцели у Будви.

Објекат је започет на земљишту које је Просторним планом било дефинисано као маслињак. Ипак изградња двије зграде није ометана. Напротив: Гвозденовић је дао сагласност на измјене плана, гдје се за ту парцелу „предвиђа“ изградња туристичких капацитета. То је представљало први корак ка легализацији објеката. Након Гвозденовића, штафету легализовања Мићуновићевих вишеспратница преузима његов насљедник, Секулић.

Има још. Прије пар година Министарство финансија нацртом о измјенама закона о играма на срећу фаворизовало је фирме повезане са Мићуновићем. На челу Лутрије Црне Горе, рудника новца, налази се његов најближи сарадник Сава Грбовић Џиги, док је у Управном одбору  Андреа Мићуновић, његова кћерка. Иако су Лутрије, у принципу, државне фирме, код нас је законом дозвољено да тај монопол падне у приватне руке. Мићуновићеве. Он је са Грбовићем (пола-пола) уједно и власник фирме Џек пот, која по Црној Гори држи казина, какав је онај на десетом спрату луксузног хотела Сплендид, у коме је Мићуновић посљедњих година боравио.

Средином прошле године у јавност је процурила информација да Џек пот за казино у бечићком хотелу Сплендид (у њему послује од 2010) није платио прописану концесиону накнаду у износу од два милиона еура. Још детаљ: Прва банка премијеровог брата Аца Ђукановића прије неколико година дала је Џек поту гаранцију од 200 хиљада еура без икаквог обезбјеђења. То је утврдила Централна банка Црне Горе.

Но, није Прва, ту само за Бранислава. Већ и за његове: Мићуновићева супруга Светлана децембра 2009. године подигла је 1.439.068 еура кредита од Прве за потребе куповине плаца под Браницом, близу Ријеке Режевића. Узела је поменути новац иако је у том периоду ЦБЦГ Првој банци забранила давања кредита.

За вријеме исте забране Прва је и фирми Мат цомпанy у власништву Дарка и Душка Шарића (за једним јури Интерпол, други је у затвору у Бијелом Пољу) дала кредит у износу од 5,3 милиона. Није само кредит код Прве заједнички Шарићима и Мићуновићима. Испоставило се да је тужилаштво за организовани криминал Србије, у захтјеву којим је од суда тражило дозволу за прислушкивање одбјеглог нарко боса Дарка Шарића, навело да је Шарић  у блиским односима са Мићуновићем, који је у том документу означен као организатор шверца дроге и цигарета у међународним размјерама. Одбрана је успјела да у судским списима Мићуновићево име буде затамњено.

На путу до потпуне контроле друштва и легализације нелегално стечене моћи, схватио је то Мићуновић, било је неопходно закорачити у сферу медија. Према документима Агенције за радио дифузију, Грбовић, Мићуновићева десна рука, регистровао је Телевизију Лутрије Црне Горе. ТВ 777 постала је један од потпорних стубова медијске режимске кампање, специјализована за нападе на Ђукановићеве неистомишљенике: гласила, НВО-е, појединце.

Одакле Мићуновићу толика (а наведено је тек кроки) моћ? Дјелић одговора могао се наслутити новембра 2008. године на цетињском Новом гробљу. Као из Кума, Марија Пуца: на саучешће антикомунисти и вишеструком атентатору на Јосипа Броза Тита, једном од оснивача Српског ослободилачког покрета Отаџбина (СОПО), Николи Каваји, Бранислав Мићуновић стигао је заједно са Бошком Радоњићем, у пратњи десетине тјелохранитеља (погледати YоуТубе). Радоњић, последњи српски дон, (поријеклом из Црне Горе), који је умро претпрошле године, био је један од најконтроверзнијих личности српске емиграције у САД, седамдесетих и осамдесетих. Кум ирске мафије у Њујорку и пријатељ Џона Готија, посљедњег дона Коза Ностре у Америци.

Готово истовремено, док Радоњић и Готи харају Сједињеним Америчким Државама, Мићуновић, након Никшића и Новог Сада (гдје је студирао економију, друговао са Ратком Бутуровићем), са групом момака – често уз амин Службе државне безбједности некадашње СФРЈ, отиснуо се у Европу. Ту су, у екипи: Власта Петровић, Ђорђе Божовић Гишка (Мићуновићев кум), Љубомир Магаш Земунац, Дарко Ашанин, Жељко Ражнатовић Аркан, Војислав Војо Американац Раичевић, Ратко Ђокић, Драган Јоксовић Јоксо, Дадо Церовић…

Мићуновићево име (тренирао бокс, био у елитној 63. падобранској бригади ЈНА), први пут се доводи у везу са кривичним дјелом 1983. године. Медији су писали више пута: тада је у Њемачкој убијен Стјепан Ђурековић, бивши директор маркетинга ИНЕ, избјегао у усташку емиграцију. Ликвидацију је, према тим наводима, организовао Стане Доланц, мајор КОС-а. Никада није доказано, иако се навелико спекулише: иза ликвидације су стајали овдашњи момци из подземља.

Онда су дошле деведесете. Мићуновић је дјеловао и неформално-политички, па је 1992. године, када је радикал Војислав Шешељ канио одржати страначки скуп у Никшићу, са својим снагама чекајући на прилазу граду, осујетио војводин долазак. Монитор је писао: Шешеља су на Мићуновићеву чеку, повјерио се касније радикал, упозорили Неђо Бошковић, некадашњи начелник КОС-а и Никола Пејаковић, министар црногорске полиције. Неколико година касније, 1996., према изворима нашег недјељника, Мићуновић је био један од главних карика и у Ђукановићевој побједи на његовим најважнијим и најнеизвјеснијим, предсједничким изборима.

Негдје у исто то вријеме, Ђукановић и Мићуновић, почињу шверц дувана (воле еуфемистички рећи – транзит), који ће их годинама касније спојити и на италијанској (Ђукановићево име касније архивирано) али и на швајцарској оптужници.

Мићуновић је, наводно, био задужен и за блиске контакте са Франческом Прудентином из Бриндизија, за кога је својевремено италијански министар и шеф државне Агенције за борбу против мафије Отавијано дел Турко казао: „Без Ђукановића не би било Прудентина, најмоћнијег, најбогатијег и најопаснијег шверцера на Медитерану. С друге стране, без Прудентина не би било Ђукановића.“ Енормни шверц преко Јадрана, подсјетимо, функционисао је од половине деведесетих до првих година двијехиљадитих.

Онда, септембра 2000. године, слиједи прича о којој се, углавном, ћути. Према наводима оптужнице – која је касније, усљед недостатка доказа (сви свједоци одустају од свједочења) завршена ослобађајућом пресудом – Мићуновић је испред ургентног блока Клиничког центра Црне Горе хицима из пиштоља ликвидирао тешко рањеног Радована Ковачевића, док су га уносили у болницу, на носилима! Ковачевић је, непосредно прије тога, рањен у обрачуну у хотелу Подгорица (гдје је Мићуновић држао казино), током сукоба у којем је убијен Мићуновићев пријатељ Петко Пешукић.

У евиденцијама осуђених за кривична дјела нема Мићуновићевог имена; Фацебоок страница Брано Мићуновић понос Црне Горе све је популарнија – има преко 2.500 чланова, међу којима има и новинара; министар правде Душко Марковић, упркос инсистирањима невладиног сектора, избјегава да у оквиру Комисије за борбу против корупције и организованог криминала саслуша Мићуновића.

Марко Милачић

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: