Зар Срби у Црној Гори постоје

Пише: Божидар Ровчанин

Кад се приближи судијски чекић правде који захтијева мир у судници и почне да личи на тучак за месо који од прстића иде до мекшине и сједалног дијела, онда и Срби полако почињу да постоје у Црној Гори. Онда полако могу да стану раме уз раме са најбољим Муслиманима, Албанцима, Бошњацима, Хрватима, Црногорцима… Ко да се он више пита и ко да је уопште више битно да ли те он више признаје, констатује, мрзи или не. Чак и он, након толико деценија, мири се са чињеницом древном и бјелоданом и очекује још да му се каже хвала и да му се на чело спусти чекркли челенка демократе, баш челенка од дванаест пера, како каже једна „србоћетнићка“ песма. Ко се топи, и за права Срба, за њихов идентитет, аутохтоност и минимум 40% у Црној Гори се хвата!!!

Тужно је то да није у питању неко ко није показао и доказао да нема Светињу, да је на Њу пљунуо без трунке покајања, да се против Ње оyворено и бескомпромисно бори и да је 30 година само уцјењивао, мучио и сатирао Светог Владику, док је Он угријан незалазном, Звјезданом Свјетлошћу Витлејема, „узалудно“ очекивао да испод гашенога креча бољшевика, ипак исплива и осване Икона Божија. Али колико је “ узалудније“ се молио, толико Га је Бог више Грлио и Усинио!!! Да, уцјењивао најподлијим удбашким, видљивим и невидљивим методама и средствима. А кад је тобош дао и приложио, „дао је и приложио“ од наших новаца и јавних радова. Ту сићу за Храм ваљда је заслужила из буџета она Црна Гора која је показала колика је, у Литији од Превлаке михољске до Њу Јорка. На том прилогу и труду, нека је хвала, и на Небу и на земљи, дивноме професору, занесењаку, покајнику, молитвенику и мудрослову, господскога стаса, гласа и шешира, проф. др Слободану Томовићу, некадашњем министру вјера.

А кад више Свети није имао куд од Ирода и Диоклецијана заједно, и кад му је рекао: „Аман, човјече, доста је било!!!“ и кад је лупио жезлом Светога Петра и Светога Василија, и кад је Свети  богохулне срушио олтаре, онда се богохул сјетио да неко постоји и да га треба признати. Хвала му, гдје чуо и гдје не чуо, за њега нека и даље не постојимо. За њега ионако не постоје ни друге нације које је побројао, јер за њега не постоји Светиња, па како да постоји Човјек и Нација! Његова нација су његови мили дукати, а љубав му је похлепа која га је сасвим, нажалост, удаљила од човјечности.

Други како хоће, а он на Србе и Хришћане у Црној Гори нека заборави слободно, јер се Они одавно не уздају у пролазност овога свијета. Преживјеће и опстати  Хришћани у Диоклецијановој проклетој Дукљи и без његовог признања. Тако каже историја и древна Златица што се „злати као Сунце“, како рече Отац наш, Свети Сава!!!

Прочитајте ЈОШ:

Са Цетиња комитетлија виче – потрча ли у Загреб, издајниче?!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: