Заробљено Беране

Да је било среће Беране је одавно требало да има путни правац којим би се стизало до Подгорице за око сат времена и његова дужина би износила отприлике око седамдесетак километара. Тај пут би водио преко Андријевице, уз корито Перућице, преко  Коњуха, па уз Мојанску ријеку, а затим би се кроз тунел испод Царина излазило у Куче и право у Подгорицу. Излишно је напомињати шта би то значило за андријевачко-берански крај, а не би било нимало лоше ни за плавско-гусињски…

Нажалост, није било среће, јер је главна брига већине  беранских и андријевачких послератних руководиоца који су добрано учествовали у власти и у њеним благодетима била како да се домогну Београда и Подгорице, уз заборав завичаја. Зато, а због свега тога, од шездесетих година прошлог вијека, када је постојећи веома прометни пут преко Трешевика и Вјетерника почео да повишено болује, уз велики зимски кашаљ, јер је укључена у саобраћај нова магистрална цеста, коју су провукли кроз морачке недођије политичари из тих крајева, становници беранско-андријевачке-плавско-гусињске долине и њеног залеђа возе се ка Подгорици и мору ,,около кере, па на мала врата“.

Наиме, како друго назвати путовање до Рибаревина, сасвим супротно од правца према Подгорици, скроз сјеверно, а дуго око тридесетак километара, са наглим заокретом према западу до Крстаца, а затим ка југу преко Мојковца до Колашина. Ту се оваква неозбиљност не завршава – од Колашина се опет пење ка западу, а затим нагло скреће потпуно ка сјеверу, сасвим супротно од правца према Подгорици. Слиједи потпуни заокрет ка југу и рубом морачких провалија стиже се, уз непрестану опасност од одрона, воде и несавјесних возача, до Биоча и, коначно, до Подгорице!

Све у свему око три сата ,,гуслања“ аутобусом! Нико нема против тога што је пут пробијен тамо, свако има право на излаз у свијет, али су то требали да ураде они мудрији који су могли један правац од Крстаца да развуку преко Прекобрђа, а други високо изнад постојећег пута кроз Морачу, средином села Веље Дубоко, Осреци, Јасеново, уз мостове, а само с једним тунелом  кроз Трмање.

Него оставимо по страни приче о томе шта би било, кад би било, а да видимо какво је тренутно стање, што се тиче излаза из Берана према Подгорици и према Србији у двадесетпрвом вијеку.

Стање је, па вјерујте или не, како вам год драго, у најмању руку мучно, очајно, једном ријечју, никакво!

Једини слободни правац према Подгорици, уз веома опрезну вожњу, јесте онај кроз живописне предјеле преко Гусиња и кроз сјеверни дио Албаније, кроз Клименте, преко Врмоше, Селца, Тамаре, Грабона, па опет кроз Црну Гору, долином Цијевне, кроз Диношу и до Подгорице. Пут је дуг преко 130 километара, уз природне љепоте, али је под знаком питања проходност на неким његовим дјеловима.

Пут преко Трешњевика је био у употреби до првог снијега, а онда је велика непознаница, јер вам није довољно јасно да ли је очишћен како и треба или се понавља слика из ранијих година. А не треба заборавити ни поледицу. Без возила у одличном стању, уз обавезно познавање возачке вјештине, не смијете се упустити у ту пустоловину. 

Слично је и са излазом ка Србији – магистрални правац преко Рожаја ка Србији је одавно у хаотичном стању због грађевинских радова који никако да се окончају. Треба да нишаните сате кад можете проћи, у противном слиједи чекање, а свако чекање је тешко.

Исти пут, али у супротном правцу, ка Рибаревинама, од августа ове године је закрчен грађевинским машинама, камионима, јер су започели радови на његовом проширењу и неминовно је провлачење једном траком уз обавезно чекање.

А житељи овог дијела Црне Горе истински су се обрадовали прије седам година када су чули и сазнали за громопуцатељну вијест да је започело пробијање тунела на путу Лубнице-Језерине, предвиђене дужине од 2.814 метара, радујући се да ће обновљеним путем и пролазом кроз стизати до Колашина за само пола сата!

Посебна занимљивост јесте та да је тунел назван ,,Клисура“, иако такав топоним не постоји нигдје у близини, а поготово то није брдо које је изабрано за бушење и градњу. Нема га ни у познатим постојећим мапама, уз опаску да нијесу ни сви називи на њима баш тако тачни. Највјероватније је то тако урађено да би подухват, који, додуше, нико и не оспорава, добио на значају и важности. До улаза у тунел води равница поред Јеловице лијепог назива Потрк, с његове лијеве стране је Змијиница, а с десне Туста, на врху је Раскрсница, а у близини Врањак. Назив за тунел требало је да буде Потрк или Јеловица и вјероватно да ће га многи тако и називати.

У међувремену, радовање је одавно пресахло, а потпуно су га потиснули невјерица, бијес и срџба због тога што је, и поред ,,пробијања“ шест рокова за завршетак радова, тунел и даље затворен за саобраћај и, наравно није све урађено до краја.

Многи путници стигну брзо до тунела, али их ту сачека сазнање да се морају вратити натраг. Изузетак је, по обичају, за оне повлашћене које пропустају преко разних веза.

Тако је Беране, варош без мане, заробљено, иако има путне излазе према Србији преко два крака, а према Подгорици и мору преко четири.

Сваком је досадила све иста прича о овоме, о ономе, ко је крив, а ко је прав, ови, они или они трећи – непобитна чињеница је да не могу да мрдну из прелијепе беранске долине никуда онако како и треба.

Некоме је тај правац преко Јеловице значајан само због смучања и зимских радости, али већини житеља беранског краја он представља истински  и
тренутно најбржи излаз до аутопута, нарочито онда кад је у питању здравље или неки други неодложан посао.

Нагађања да тунел неће бити у употреби најмање до средине фебруара додатно су узнемирила многе, па је и крајње вријеме да држава натјера извођаче радова да што прије, али само онако како треба и по свим правилима, што прије заврше оно што су започели прије равно седам година, а само непоткупљиви стручњаци прихвате или не прихвате те радове, као и оне на цести, али не само од Лубница, него и од Пешаца.

Све у свему – оно што се показало као тачно јесте то да је радове на путу према Рибаревинама требало у потпуности обуставити све дотле док се саобраћај преко Лубница, Јеловице,  кроз тунел, не одобри.